Mislila sam da me telo izdaje

dok nisam shvatila da pokušava da me spasi.

Postoje trenuci u životu kada telo počne da govori.
U početku vrlo tiho.
Kroz umor koji ne prolazi.
Kroz napetost u grudima.
Kroz osećaj da nešto u nama nije u redu, iako spolja sve izgleda kako treba.

Većina nas tada uradi isto.
Ignorišemo taj glas.
Kažemo sebi da je to samo stres.
Da će proći.
Da sada nije trenutak da stanemo.
I nastavimo dalje.

Sve dok telo jednog dana ne odluči da više ne može da šapuće.
Već mora da nas zaustavi.
Moj takav trenutak dogodio se nedugo nakon što sam postala majka.
Ali da bih objasnila koliko je taj trenutak bio snažan, moram da se vratim malo unazad.

Put do majčinstva koji je trajao mnogo duže nego što sam očekivala

Dugo sam želela da postanem majka.
To je bila jedna od onih tihih želja koje nosiš duboko u sebi i veruješ da će se jednog dana prirodno ostvariti.
Ali kod mene put nije bio takav.
Moje telo je više puta odbacivalo trudnoću.
Svaki put kada bi se pojavila nada, činilo se kao da nešto iznova prekida taj san.
To je vrsta bola o kojoj žene retko govore naglas.

Spolja nastavljaš dalje.
Radiš.
Družiš se.
Smeješ se.
Ali negde duboko u tebi postoji pitanje koje ne prestaje:
Zašto moje telo ne može?

Svaki novi pokušaj donosio je novu nadu.
I svaki put kada se nešto ne bi ostvarilo, učila sam da sakrijem razočaranje i nastavim dalje.
Zato je trenutak kada sam konačno ostala trudna bio ispunjen ogromnom radošću.
Kada sam postala majka, činilo se kao da je život konačno doneo ono za čim sam dugo čeznula.
Verovala sam da sada dolazi mir.
Ali telo je imalo još nešto da mi kaže.

Kada telo odluči da te zaustavi

Nedugo nakon porođaja počela sam da osećam da nešto nije u redu.
Ali kao i mnoge žene, pokušavala sam da pronađem racionalno objašnjenje.

Umor — pa naravno, svaka nova majka je umorna.
Nesanica — deo majčinstva.
Slabost — telo se oporavlja.
Nastavila sam dalje.
Jer smo naučene da izdržimo.
Da budemo jake.
Da funkcionišemo čak i kada smo iscrpljene.

Ali telo je znalo da mora da govori glasnije.
U jednom trenutku bubreg je otkazao.
Vrlo brzo sam završila u stanju sepse.
Odjednom sam bila primorana da stanem.

Potpuno.

U tom trenutku više nije bilo prostora za ignorisanje.
Telo me je zaustavilo na način koji više nisam mogla da objasnim samo umorom ili stresom.
I tada je počelo jedno mnogo dublje razumevanje.

Telo nikada nije protiv nas

Tek kasnije sam počela da shvatam da to nije bio samo zdravstveni događaj.
Bio je to signal.

U meni je postojalo mnogo potisnutih emocija.
Neizgovorenog nezadovoljstva.
Napora da budem jaka čak i onda kada sam bila umorna.
Spolja je možda izgledalo da imam sve.

Ali negde duboko u meni postojala je tiha udaljenost od sebe.
A telo je to znalo.
Jer telo pamti sve.
Sve ono što potisnemo.
Sve ono što ne izgovorimo.
Sve ono što pokušamo da preguramo.

Emocije koje ne izrazimo ne nestaju.
One samo pronađu drugi način da se pokažu.
Ponekad kroz napetost.
Ponekad kroz iscrpljenost.
Ponekad kroz bolest.
Ne kao kaznu.
Već kao pokušaj da nas vrate sebi.

Povratak sebi

Moj oporavak nije bio samo fizički.
Bio je to početak jednog potpuno novog odnosa prema sebi.
Počela sam da učim kako da slušam svoje telo.
Da primetim kada sam umorna.
Kada nešto u meni nije u skladu.
Kada pokušavam da budem jaka umesto da budem iskrena prema sebi.

I tada sam shvatila nešto što danas verujem celim bićem:
telo je naš najveći saveznik.
Ono nas ne izdaje.
Ono nas čuva.

Podrška telu je deo ljubavi prema sebi

Kada počnemo da slušamo telo, prirodno se pojavi želja da ga podržimo.
Da mu damo ono što mu je potrebno.
Nekada je to odmor.
Nekada iskren razgovor.
A nekada dodatna podrška koja pomaže telu da ponovo pronađe snagu i ravnotežu.

Zato danas veliku pažnju posvećujem tome kako brinem o svom telu.
Jedan od načina na koji mu pružam podršku je i One Absolute Fusion.
Ne kao čudesno rešenje.
Već kao deo svakodnevne brige o telu koje je prošlo kroz mnogo toga i koje zaslužuje podršku.
Jer kada počnemo da slušamo telo, prirodno želimo da mu damo ono što mu zaista treba.

Najvažnija lekcija

Posle svega što sam prošla, danas znam jednu stvar.
Telo nikada nije protiv nas.
Ono je naš najverniji saveznik.
I često bolje zna kada smo se udaljile od sebe.

Zato danas verujem u jednu jednostavnu istinu:
Tvoje telo nije tvoj neprijatelj.
Tvoje telo je tvoj najveći prijatelj.

I možda je upravo danas pravi trenutak da ga počneš slušati.