Mislila sam da je PMS

dok me jedno pitanje nije nateralo da pogledam svoj život

Ponekad mislimo da je problem u hormonima.
U raspoloženju koje se menja.
A ponekad telo samo pokušava da nas zaustavi dovoljno dugo da čujemo pitanje koje smo predugo izbegavale.

„A šta ti zapravo želiš?“

Sećam se tog susreta vrlo jasno.
Sedela sam i objašnjavala šta mi se dešava.
Pričala sam o svom ciklusu koji se pomera.
O PMS-u koji počinje prerano.
O emocijama koje dolaze u talasima koje ponekad nisam mogla da zadržim.
Došla sam po pomoć.
Došla sam po Bachove cvetne esencije, verujući da je problem u mom telu.
Mislila sam da će nekoliko pažljivo odabranih kapi pomoći da se smiri ono što sam tada nazivala hormonskim disbalansom.
Da će se ciklus vratiti u ravnotežu.
Da ću se i ja vratiti u ravnotežu.
Ali umesto saveta dobila sam pitanje.
Jednostavno.
Mirno izgovoreno.
„A šta ti zapravo želiš?“
Na trenutak sam ostala bez odgovora.
Jer sam došla sa uverenjem da je problem u mom raspoloženju.
A odjednom sam bila pozvana da pogledam nešto mnogo dublje.
Svoj život.
U toj kratkoj tišini dogodilo se nešto što tada nisam mogla potpuno da razumem.
Počela je potraga.

Kada telo počne da govori

U to vreme verovala sam da je sve što osećam posledica PMS-a.
Moj ciklus se pomerao i trajao ponekad i do 45 dana, dok su simptomi koje sam povezivala sa PMS-om počinjali već oko 25. dana.
To je značilo da sam gotovo polovinu meseca živela u snažnim emocionalnim promenama.
Razdražljivost.
Preosetljivost.
Bes koji bi izbijao u razgovorima sa tadašnjim suprugom.
I svaki put sam sebi govorila isto:
„Hormoni.“
„To je samo PMS.“
„Sa mnom nešto nije u redu.“
U mom umu nije postojala druga mogućnost.
Ja sam bila problem.

Život koji izgleda ispunjeno

U isto vreme verovala sam da živim život koji bi trebalo da me čini srećnom.
Imala sam posao.
Imala sam brak.
I konačno sam postala majka — nešto što sam dugo želela.
Kada se sve to pogleda spolja, izgledalo je kao da su sve važne stavke u životu već zaokružene.
Postoji neka nevidljiva mapa koju mnoge žene slede.
Najpre obrazovanje.
Zatim posao.
Onda brak.
Pa dete.
Status koji govori da smo „stigle gde treba“.
I u mnogim aspektima to jesu bile i moje želje.
Ali tek kasnije sam počela da primećujem nešto važno.
Koliko su te želje istovremeno bile i deo slike koju društvo vrlo jasno postavlja pred svaku ženu.

Delovi mene koji su čekali

Jer moj život nije bio prazan.
Postojale su stvari koje su me duboko ispunjavale.
Pisanje.
Crtanje.
Trenuci stvaranja u kojima bih potpuno zaboravila na vreme.
Bili su tu i odlasci u pozorište.
Koncerti.
Duga popodneva uz kafu sa prijateljicama.
To su bili trenuci u kojima sam osećala život u sebi.
Ali u jednom trenutku ti delovi mene počeli su polako da nestaju iz svakodnevice.
Ne zato što sam ih svesno napustila.
Već zato što su druge stvari postale važnije.
Odgovornosti.
Majčinstvo.
Želja da brak bude stabilan.
Trčanje za sigurnošću, uspehom i osećajem kontrole nad životom.
I negde usput, gotovo neprimetno, počela sam da odlažem sebe.

Pitanje koje telo postavlja

Danas, kada se osvrnem na taj period, jasno vidim razliku između onoga što je govorio moj um i onoga što je govorilo moje telo.
Moj um je ponavljao jednu rečenicu:
„Sa mnom nešto nije u redu.“
Ali moje telo je postavljalo potpuno drugačije pitanje.
Tiše.
Dublje.
„Šta je to što toliko dugo odlažeš?“
Jer telo ponekad oseća istinu mnogo ranije nego što smo mi spremne da je priznamo.

Kao proleće koje dolazi iznutra

Danas verujem da u svakom životu postoji trenutak koji liči na dolazak proleća.
U prirodi, proleće ne dolazi naglo.
Najpre se nešto pokrene duboko ispod zemlje.
Nešto počne da raste pre nego što ga možemo videti.
Isto se događa i u nama.
Pre nego što promenimo život.
Pre nego što donesemo veliku odluku.
Najpre se pojavi pitanje.
Nemir.
Tihi osećaj da nešto u nama želi više prostora za život.
Možda zato telo ponekad govori kroz ciklus.
Kroz emocije.
Kroz signale koje u početku pokušavamo da objasnimo na druge načine.
Ne zato što želi da nas uznemiri.
Već zato što pokušava da nas vrati sebi.

Povratak sebi počinje jednim pitanjem

Danas znam nešto što tada nisam znala.
Telo ne govori da bi nas kaznilo.
Ono govori onda kada predugo ćutimo.
Kada predugo odlažemo sebe.
Kada predugo živimo život koji spolja izgleda ispravno, a iznutra ostavlja tišinu.
Zato danas drugačije slušam svoje telo.
Ne kao problem koji treba popraviti.
Već kao saveznika koji me podseća na nešto veoma važno.
Da život nije lista stvari koje treba ostvariti.
Posao.
Status.
Brak.
Dete.
Život počinje onda kada žena zastane i zapita se:
Šta je ono što mene zaista čini živom?
I ponekad je upravo jedno jednostavno pitanje dovoljno da započne put povratka sebi.