Koliko života odložimo čekajući da nam se dogodi ono što želimo?

MOJA ISTINA DO MAJČINSTVA

Posle moje priče o vantelesnoj oplodnji, koju sam prvi put posle toliko godina javno ispričala, ostala mi je jedna misao koja me ne napušta i koja zapravo više nema veze samo sa vantelesnom oplodnjom, trudnoćom ni majčinstvom, nego sa životom i sa svima nama, sa svim onim godinama, mesecima, danima i sasvim običnim jutrima koje provedemo čekajući da se nešto promeni, završi, dođe, prođe ili konačno dogodi, da bismo sebi dozvolili da kažemo — e, sada mogu da živim.

Jer koliko puta smo sebi rekli da ćemo biti dobro kada se nešto reši, da ćemo biti mirni kada dobijemo odgovor, da ćemo početi da putujemo kada bude više vremena, da ćemo se posvetiti sebi kada deca porastu, da ćemo otići iz odnosa kada budemo sigurniji, da ćemo ući u novi odnos kada budemo potpuno izlečeni od prethodnog, da ćemo pokrenuti ono što želimo kada budemo imali dovoljno novca, da ćemo obući ono što volimo kada smršamo, da ćemo se fotografisati kada budemo zadovoljniji sobom, da ćemo reći ono što mislimo kada budemo dovoljno hrabri, da ćemo napraviti prvi korak kada budemo sigurni da ne možemo pogrešiti.

I tako život vrlo tiho počne da se deli na dva dela.

Na ovaj sada, koji nekako treba izdržati.

I onaj posle, u kojem ćemo konačno živeti.

A šta ako smo se prevarili?

Šta ako život nije tamo?

Šta ako se život sve vreme događa upravo ovde?

Koliko puta sam i ja čekala da život počne

Mislim da sam ovo najdublje razumela u jednom periodu svog života u kojem sam godinama čekala nešto što sam želela više nego što umem da objasnim, prolazeći kroz pokušaje vantelesne oplodnje, nadajući se, razočaravajući se, ponovo skupljajući sebe, ponovo pokušavajući i ne primećujući koliko je moj život počeo da se meri od jednog rezultata do drugog.

Čekaš sledeći ciklus, pa sledeći pregled, pa sledeći postupak, pa transfer, pa betu, i dok čekaš imaš osećaj da ništa drugo nije dovoljno važno, jer kako da misliš o ručku, putovanju, muzici, izlasku, poslu, novoj haljini ili nečemu što te raduje kada čekaš odgovor na pitanje koje ti je u tom trenutku važnije od svega.

I razumem tu ženu.

Bila sam ona.

Znam kako izgleda kada kažeš sebi da ćeš samo još ovo da sačekaš, pa ćeš onda moći da se opustiš.

A onda sam u svom poslednjem pokušaju uradila nešto što tada nisam ni razumela kao veliku životnu promenu, jer sam na taj pokušaj otišla govoreći samo „idem da ga odradim“, uradila sam ono što je bilo do mene i posle toga otišla na ručak, uveče izašla na muziku i narednih četrnaest dana do nalaza nastavila da živim.

Stvarno sam živela.

Nisam zaboravila šta čekam i nije mi bilo manje važno, nisam postala ravnodušna i nisam prestala da želim, samo sam prvi put prestala da govorim svom životu da mora da sačeka dok ne saznam odgovor.

I danas, kada pogledam unazad, mislim da je to bila jedna od najvećih lekcija koju sam dobila mnogo pre nego što sam umela da je nazovem.

Ne da pustim da bih dobila ono što želim.

Nego da živim i dok još ne znam da li ću dobiti ono što želim.

Svi mi čekamo neku svoju betu

Danas više ne čekam taj nalaz, ali sam mnogo puta posle toga uhvatila sebe kako ponovo nešto čekam, samo su se promenile okolnosti, ljudi, godine i pitanja, i upravo zato znam koliko je ovaj obrazac veći od vantelesne oplodnje i koliko se lako uvuče u gotovo svaki deo našeg života.

Neko čeka dete.

Neko čeka partnera.

Neko čeka da partner konačno postane ono što godinama govori da će postati.

Neko čeka da se brak popravi.

Neko čeka dovoljno veliki razlog da iz tog braka ode.

Neko čeka da mu se čovek koji je otišao vrati.

Neko čeka poruku.

Neko čeka izvinjenje koje možda nikada neće doći.

Neko čeka da ga majka ili otac konačno vide, razumeju, pohvale i priznaju mu ono što mu je nedostajalo još dok je bio dete.

Neko čeka da deca porastu da bi ponovo postao važan sebi.

Neko čeka da zaradi više.

Neko da smrša.

Neko da prestane da se plaši.

Neko da bude potpuno siguran.

Neko da mu neko drugi konačno kaže da sme.

I svi mi imamo neku svoju betu na kojoj smo okačili pravo da budemo dobro.

Kada ovo bude pozitivno, biću srećna.

Kada se ovo završi, biću mirna.

Kada on odluči, znaću šta ću.

Kada mi odgovori, znaću koliko vredim.

Kada me izabere, znaću da sam dovoljno dobra.

Kada zaradim, dozvoliću sebi.

Kada smršam, voleću svoje telo.

Kada deca odrastu, imaću svoj život.

A šta ako prođu godine?

Koliko sebe ostavimo u tom „kada“

Postoji nešto veoma tužno u tome koliko lako život pretvorimo u čekaonicu, jer čekaonica po svojoj prirodi nije mesto na kojem se živi, ona je mesto kroz koje prolazimo dok čekamo da nas neko prozove i otvori sledeća vrata, pa sedimo, gledamo na sat i imamo osećaj da pravo vreme počinje tek kada izađemo iz nje.

A koliko nas tako živi godinama?

Sedimo u sopstvenom životu kao u čekaonici.

Čekamo da neko odluči.

Čekamo da neko ode.

Čekamo da neko dođe.

Čekamo da nas neko izabere.

Čekamo da prestanemo da se bojimo.

Čekamo pravi trenutak.

Čekamo znak.

Čekamo sigurnost.

I ono što je možda najteže jeste što za sve to vreme ne shvatamo da nam niko nije obećao koliko ćemo vremena imati.

Ne govorim ovo iz straha niti da bismo sada panično počeli da živimo kao da sutra ne postoji, nego upravo suprotno, govorim zato što mislim da smo toliko navikli da život tražimo u velikim događajima da smo zaboravili koliko ga ima u sasvim običnom utorku.

U kafi koju pijemo u miru.

U muzici koju pustimo dok se spremamo.

U mirisu na koži.

U telefonskom razgovoru sa nekim ko nas poznaje.

U ručku na koji smo otišli bez posebnog razloga.

U vožnji.

U suncu koje nam pada preko lica.

U detetu koje nam nešto priča dok mi pola slušamo, a pola gledamo telefon.

U majci koju ćemo pozvati sutra.

U prijateljici sa kojom se dogovaramo mesecima.

U haljini koju čuvamo za neku posebnu priliku.

U nama.

A posebna prilika je možda upravo to što smo danas ovde.

Najviše čekamo druge ljude

Mislim da se ovo posebno vidi u odnosima, jer tu umemo da provedemo neverovatno mnogo vremena čekajući nečiju promenu, odluku, poruku, priznanje, ljubav ili spremnost, uveravajući sebe da će nam život biti drugačiji samo kada druga osoba konačno uradi ono što mi toliko dugo čekamo.

Kada on shvati.

Kada ona prestane.

Kada se odluči.

Kada bude spreman.

Kada završi svoj brak.

Kada prevaziđe svoje strahove.

Kada shvati koliko me voli.

Kada vidi koliko sam mu dala.

I dok čekamo njegovu odluku, ne primetimo da smo doneli svoju.

Odlučili smo da čekamo.

To je takođe odluka.

I možda nije pitanje da li će se neko promeniti, jer ljudi se menjaju, odnosi se menjaju i život ume da nas iznenadi, ali postoji jedno mnogo važnije pitanje koje možemo da postavimo sebi dok još ne znamo šta će druga osoba uraditi:

Šta ja radim sa svojim životom dok čekam?

Jer između „volim te“ i „biram te“ ponekad može da prođe mnogo godina.

Između obećanja i dela može da stane čitav život.

A ti ne moraš da mrziš nekoga, prestaneš da ga voliš niti da znaš sve odgovore da bi prestala da stavljaš sebe na čekanje.

A šta ako nikada ne budemo potpuno spremni?

Mnogo života odložimo i čekajući sebe.

To mi je danas možda još zanimljivije, jer mislimo da čekamo okolnosti, a zapravo često čekamo neku buduću verziju sebe za koju verujemo da će jednog dana biti dovoljno hrabra, dovoljno sigurna, dovoljno pametna, dovoljno mršava, dovoljno uspešna, dovoljno izlečena i dovoljno spremna da konačno uradi ono što ova današnja mi želi.

Ali ja više nisam sigurna da spremnost dolazi pre koraka.

Mislim da vrlo često dođe posle njega.

Ne postaneš hrabra pa odeš.

Odeš drhteći i tek kasnije shvatiš koliko si bila hrabra.

Ne prestaneš prvo da se plašiš pa pokreneš nešto svoje.

Pokreneš ga sa strahom.

Ne naučiš prvo potpuno da voliš sebe pa počneš da živiš.

Počneš da živiš i putem upoznaješ ženu koju ćeš naučiti da voliš.

Ne dobiješ uvek sigurnost pa doneseš odluku.

Nekada doneseš odluku i tek onda u sebi napraviš sigurnost.

Možda zato ne treba da čekamo verziju sebe koja će jednog dana biti bez straha.

Možda treba da uzmemo ovu.

Ovu koja se plaši.

Ovu koja još ne zna.

Ovu koja ima bore, ožiljke, višak, manjak, prošlost, greške i pitanja.

Ovu koja se danas probudila.

I sa njom da krenemo.

Pustiti nije isto što i odustati

Posle moje priče o vantelesnoj oplodnji mnogo razmišljam i o toj reči koju sam toliko puta ponovila — pusti, jer sam shvatila koliko lako i nju možemo pogrešno razumeti, kao da pustiti znači odustati, prestati želeti, prestati se boriti ili se praviti da nam nešto više nije važno.

Za mene puštanje danas znači nešto sasvim drugo.

Znači uradi ono što je do tebe, a onda prestani da trošiš sebe pokušavajući da kontrolišeš ono što nije.

Voli, ali nemoj da moliš nekoga da te izabere.

Pokušaj, ali nemoj od jednog ishoda napraviti meru svoje vrednosti.

Nadaj se, ali nemoj zbog sutrašnje nade propustiti današnji život.

Planiraj, ali ostavi prostor da život možda ima drugačiji plan.

Želi.

Želi mnogo.

Ja sam žena koja veruje u želje.

Ali nemoj da zbog onoga što još nemaš prestaneš da vidiš ono što već jeste.

Jer sam i ja nekada toliko gledala prema onome što čekam da nisam uvek umela da vidim dan koji već imam.

Ne čekaj da život postane savršen da bi ga volela

Danas znam da život nije postao jednostavan zato što sam dobila ono što sam toliko želela, jer posle jednog odgovora dođu nova pitanja, posle jednog ostvarenja dođu nove želje, posle jednog straha pojavi se neki drugi i kada bismo čekali trenutak u kojem je baš sve na svom mestu, u kojem su svi odnosi rešeni, svi ljudi zdravi, sva deca dobro, sav novac zarađen, sve odluke donesene i mi potpuno mirni, bojim se da bismo čekali zauvek.

Možda je zrelost upravo u tome da naučimo da živimo i kada nije sve rešeno.

Da se nasmejemo i kada postoji nešto zbog čega smo tužni.

Da odemo na more iako još ne znamo šta ćemo sa poslom.

Da kupimo sebi cveće iako još čekamo nekoga ko će nas voleti onako kako želimo.

Da izađemo na muziku dok čekamo nalaz.

Da obučemo haljinu sada, sa telom koje imamo danas.

Da kažemo volim te dok još imamo kome.

Da kažemo ne kada znamo da je ne.

Da prestanemo da odlažemo razgovore.

Da ne čekamo savršenu verziju sebe da bismo počeli da budemo svoji.

Jer život neće jednog jutra pokucati na vrata i reći:

Evo, sada je sve rešeno. Sada možeš da počneš.

Život je već ušao.

Odavno.

Živi dalje

Možda sada još jasnije razumem zašto mi ove dve reči toliko znače.

Živi dalje.

Ne znači zaboravi.

Ne znači da te nije bolelo.

Ne znači da ono što želiš više nije važno.

Ne znači ni da moraš odmah da ustaneš, budeš snažna, nasmeješ se i kreneš kao da se ništa nije dogodilo.

Živi dalje za mene znači da ne ostaviš sebe tamo gde ti se nešto nije dogodilo, tamo gde te je neko napustio, tamo gde nisi dobila odgovor, tamo gde se plan srušio, tamo gde je nalaz bio negativan, tamo gde neko nije izabrao tebe ili tamo gde si shvatila da život neće izgledati baš onako kako si ga zamišljala.

Ponesi svoju priču.

Ponesi i tugu ako još mora da ide sa tobom.

Ponesi pitanje na koje još nemaš odgovor.

Ali kreni.

Jer postoji toliko života koji se događa dok mi čekamo da život počne.

I kada bih danas mogla da se vratim onoj sebi koja je čekala jedan od najvažnijih nalaza svog života, ne bih joj rekla kakav će rezultat dobiti, ne bih joj otkrila kraj i ne bih joj oduzela ni strah ni neizvesnost kroz koje je morala da prođe, samo bih sela pored nje i rekla joj da ode na taj ručak, da uveče ode na muziku, da se nasmeje ako joj se smeje, da plače ako joj se plače, da voli, radi, putuje, miriše, dodiruje, razgovara i bude tu.

Jer nalaz će doći kada dođe.

Odgovor će doći kada dođe.

Neki odgovori možda nikada neće doći.

Ali ovaj dan neće doći ponovo.

I možda zato danas sebi mnogo češće postavljam jedno sasvim jednostavno pitanje, ne šta još čekam da se dogodi, ne kada će se nešto rešiti i ne šta život još treba da mi donese da bih bila dobro, nego nešto mnogo važnije:

Ako ovo između nije čekanje života, nego sam život — kako želim da ga živim?

Ja svoj odgovor danas znam.

Ne želim više da čekam život.

Želim da ga živim.

I da, šta god da se dogodilo juče i šta god još ne znam o sutra — živim dalje.