Vantelesna oplodnja: moja priča o čekanju, nadi i onome između

O svom iskustvu vantelesne oplodnje prvi put sam javno progovorila tek sada, posle toliko godina, i dok sam pričala shvatila sam koliko toga zapravo nisam zaboravila, koliko je ostalo negde zapisano u telu, u sećanju, u slikama, mirisima, čekanjima i svim onim trenucima koje tada možda nisam ni stigla da osetim do kraja, jer kada si na tom putu nemaš baš mnogo vremena da zastaneš i pitaš sebe kako si, pošto čim se jedan pokušaj završi već razmišljaš šta dalje, kada možeš ponovo i koliko još snage imaš da još jednom poveruješ.

Kada pričamo o vantelesnoj oplodnji, uglavnom pričamo o hormonima, folikulima, jajnim ćelijama, embrionima, transferima, betama, analizama, danima ciklusa, terapijama i procentima uspešnosti, pričamo o svemu onome što može da se izmeri, proveri i stavi na papir, a mnogo ređe pričamo o ženi koja se nalazi iza svih tih nalaza, o tome šta se događa sa njom dok joj se život polako pretvara u čekanje sledećeg pregleda, sledećeg rezultata, sledećeg pokušaja i sledeće nade, i kako izgleda kada svim srcem želiš da veruješ da će ovog puta biti drugačije, a istovremeno se plašiš sopstvene nade jer već znaš koliko može da zaboli kada se ono čemu si se nadala ne dogodi.

Danas o tome mogu da pričam iz jednog sasvim drugog mesta, ali ne pričam kao neko ko zna kako treba, niti kao neko ko može bilo kojoj ženi da obeća kako će se njena priča završiti, već kao žena koja je bila na tom putu, koja zna kako izgleda kada ne znaš kraj, kada pokušavaš ponovo iako si umorna, kada se u istom danu smenjuju vera, strah, nada, ljutnja i ono „ne mogu više“, pa se sledećeg jutra ipak probudiš i shvatiš da negde u sebi još uvek imaš jedno „hajde još jednom“.

Volela bih zato da ovaj tekst čitaš kao da sedimo zajedno, možda u nekom našem krugu žena u kojem nijedna ne mora da bude jaka, pozitivna, nasmejana ni sigurna da će sve biti dobro, u kojem ne moramo jedna drugoj da popravljamo osećanja, da dajemo savete koje niko nije tražio i izgovaramo ono „biće sve dobro“ samo zato što nam je teško da sedimo pored nečije tuge, već možemo da budemo dovoljno blizu da kažemo ono što stvarno osećamo, čak i kada je to „plašim se“, „ljubomorna sam“, „besna sam“, „umorna sam“, „ne znam da li mogu ponovo“.

I da konačno neko, umesto da pita za rezultat, zastane i pita — kako si ti?

Vantelesna oplodnja nije samo postupak, ona uđe u ceo život

Postoji jedan veliki deo vantelesne oplodnje koji se uopšte ne događa u ordinaciji, već kod kuće, u kolima, na poslu, u krevetu pored partnera, na porodičnim ručkovima, među prijateljima, na putovanjima koja planiraš pa odlažeš, u trenutku kada se probudiš i prvo pomisliš koji je danas dan ciklusa, u trenutku kada pogledaš telefon čekajući poziv ili rezultat, i upravo je taj život između dva pregleda, dve bete, dva pokušaja i dve odluke ono o čemu bih volela da pričamo mnogo više.

U jednom trenutku shvatiš da više ne meriš vreme kao nekada, već prema sledećem ciklusu, terapiji, pregledu, punkciji, transferu ili rezultatu, pa planiraš obaveze i putovanja prema tome šta bi moglo da se dogodi i kada bi mogao da bude sledeći pokušaj, dok ljudi oko tebe nastavljaju da žive svojim običnim životima, a ti imaš osećaj da se tvoj nekako zaustavio i da će ponovo početi tek kada dobiješ odgovor koji toliko dugo čekaš.

A čekanje ima svoje vreme, potpuno drugačije od onog običnog, jer dva dana više nisu samo dva dana kada čekaš rezultat, jedna nedelja nije samo jedna nedelja kada čekaš pregled, a četrnaest dana mogu da budu čitav jedan život u kojem analiziraš svaki osećaj u telu, pitaš se šta znači kada nešto osećaš i šta znači kada ništa ne osećaš, pokušavaš da se ne nadaš previše i istovremeno ne možeš da sprečiš sebe da zamišljaš kako bi izgledalo kada bi ovog puta konačno bilo drugačije.

Kada počneš da se plašiš sopstvene nade

Jedna od stvari koje sam najdublje razumela prolazeći kroz svoje pokušaje jeste koliko žena vremenom može da počne da se plaši sopstvene nade, ne zato što manje želi dete ili zato što je odustala, nego zato što već zna koliko može da boli kada se ta nada sruši, pa sebi kaže da ovog puta neće mnogo očekivati, da neće unapred zamišljati, da neće nikome pričati, da će samo sačekati rezultat, a negde duboko u sebi ipak već pravi mesto za mogućnost da je možda baš ovo taj put.

Postoji jedna posebna vrsta umora koja ne dolazi samo od terapija, pregleda, procedura i svega što telo prolazi, nego od ponavljanja nade, od toga da ponovo moraš da otvoriš srce nečemu što te je već povredilo, da ponovo poveruješ posle razočaranja i pronađeš u sebi ono malo snage koje će reći „još jednom“, a upravo se o toj snazi žene možda najmanje govori jer se ona ne vidi ni na jednom nalazu i ne može da se izmeri nijednom analizom.

Kada se raduješ drugoj ženi, a onda odeš kući i plačeš

Postoji još nešto o čemu žene teško govore, jer se pored tuge odmah pojavi i krivica, a to je trenutak kada neka žena pored tebe zatrudni, kada joj se iskreno raduješ, zagrliš je, čestitaš joj i zaista želiš sve najlepše, a onda dođeš kući, zatvoriš vrata i plačeš zbog sebe, pa se još pitaš kakva si ti to žena kada ne možeš jednostavno da budeš srećna zbog nečije sreće.
A možemo da nosimo dve istine istovremeno, možemo da kažemo „srećna sam zbog tebe, a boli me zbog mene“, jer njena trudnoća nije razlog naše tuge, samo nas je dotakla baš na mestu na kojem nas najviše boli, i to nas ne čini ni lošim prijateljicama ni lošim ženama, već ženama koje nešto veoma žele i koje su umorne od čekanja.

Kada telo od doma postane projekat koji treba da uspe

Kada dugo prolaziš kroz vantelesnu oplodnju, telo polako prestane da bude samo tvoje telo i počneš da ga posmatraš kroz rezultate, broj folikula, broj ćelija, endometrijum, hormone, odgovor na terapiju i sve ono što jeste ili nije uspelo, pa se neprimetno pojavi ono teško pitanje zašto moje telo ne može ono što neko drugo telo može, i tu počinje jedan tihi rat sa sobom u kojem se ljutiš na svoje telo, godine, jajnike, ciklus, hormone, a ponekad i na samu sebe, tražeći gde si pogrešila i šta još treba da uradiš da bi konačno dobila željeni rezultat. A telo nije naš neprijatelj, čak ni onda kada ne radi ono što toliko želimo da uradi, i možda ne moramo svakog dana da ga volimo niti da budemo zahvalne na silu, ali možemo polako da prestanemo da ga kažnjavamo i da se zapitamo kako možemo ponovo da budemo uz njega, da ga dodirnemo bez procene, da ga osetimo bez traženja simptoma i da se setimo da naše telo nije samo mesto na kojem treba da nastane dete, već mesto u kojem mi živimo.

Vantelesna oplodnja uđe i između dvoje ljudi

O partnerskom odnosu tokom vantelesne oplodnje takođe se premalo govori, jer dvoje ljudi mogu želeti potpuno istu stvar, a kroz nju prolaziti sasvim različito, pa jedno želi da priča dok drugo ćuti, jedno bi odmah pokušalo ponovo dok drugom treba vreme, jedno plače dok drugo pokušava da bude snažno, i onda se dvoje ljudi koji su krenuli prema istom cilju mogu izgubiti jedno od drugog upravo pokušavajući da do njega stignu.

A u sve to uđe i seksualnost, jer ono što je nekada bilo spontanost, igra, želja, nežnost i bliskost lako postane seks na tajming, dan, sat i ono „sada treba“, pa telo koje je nekada bilo mesto uživanja postane mesto zadatka, a muškarac i žena polako počnu sebe da doživljavaju samo kao dvoje ljudi koji pokušavaju da postanu roditelji.

Znam i taj deo priče, znam kako izgleda kada nešto toliko prirodno kao što su dodir, želja i seks počne da prati kalendar, kada bliskost dobije zadatak i kada više ne pitaš sebe šta želiš nego koji je dan, i zato danas mislim da pored svih pitanja o postupku postoji jedno koje se tako retko postavlja, a veoma je važno — kako ste vas dvoje, da li još umete da se zagrlite bez razgovora o rezultatima, da li još postoji dodir koji nema cilj i da li umete da provedete jedno veče u kojem vantelesna oplodnja neće sedeti između vas.

Ne „opusti se“, nego pusti

Ako postoji rečenica koju je skoro svaka žena na ovom putu čula, onda je to ono čuveno „samo se opusti“, a ja danas znam koliko ta rečenica može da bude teška, jer kako da se opustiš kada ti je telo pod terapijom, kada čekaš rezultat, kada ti je jedna od najvećih životnih želja stalno prisutna i kada bi najradije volela da postoji dugme kojim možeš da isključiš strah, ali ga nema.

Ja danas mnogo više verujem u jednu sasvim drugu reč, a to je — pusti, jer pusti nije isto što i opusti se, pusti ne znači odustani, ne znači prestani da želiš dete i ne znači ubedi sebe da ti više nije važno, nego znači da polako prestaneš da stežeš sve ono što nikada nije bilo potpuno u tvojoj kontroli, da pustiš potrebu da znaš kada i kako, da pustiš ideju da ćeš, ako sve uradiš savršeno, ako budeš dovoljno mirna i pozitivna, ako ništa ne pogrešiš i ako dovoljno jako veruješ, moći da garantuješ kraj svoje priče.

Trebalo mi je mnogo pokušaja da to razumem, bilo je trenutaka kada mi je svega bilo dosta, kada nisam želela još jednu analizu, još jedan razgovor, još jedno „biće“, još jedno skupljanje sebe za novi pokušaj, bilo je i onog bensendina koji sam popila kada sam bila toliko blizu odustajanja, ne zato što više nisam želela dete, nego zato što nisam znala koliko još sebe mogu da držim u toj neizvesnosti.

A onda je došao taj poslednji put i sećam se svoje rečenice — „Idem da ga odradim.“

Nisam rekla da ovaj put mora da uspe, nisam rekla da osećam da je ovo „taj pokušaj“, nisam sebi pravila veliku priču niti pokušavala da unapred znam kraj, samo sam otišla da uradim ono što je bilo do mene i, ne znajući tada šta zapravo radim, prvi put sam nešto u sebi pustila, ne želju, ne nadu i ne dete koje sam toliko želela, nego ono stezanje i potrebu da držim kraj svoje priče u rukama.

Četrnaest dana u kojima sam ponovo živela

Posle tog poslednjeg pokušaja nisam otišla kući da narednih četrnaest dana samo osluškujem svoje telo, analiziram svaki znak i pretvorim svaki dan u još jedan dan čekanja, nego sam otišla na ručak, uveče sam izašla na muziku i svih tih četrnaest dana do sledećeg nalaza sam živela, stvarno sam živela, nisam zaboravila šta sam uradila i nije mi odjednom postalo nevažno, samo sam prvi put prestala da svakom danu oduzimam život zato što čekam jedan rezultat.

Jela sam, izlazila, slušala muziku, razgovarala, smejala se, bila među ljudima i dozvolila tim danima da budu moji dani, a ne samo hodnik kojim treba da prođem do jednog papira na kojem će pisati odgovor, i kada sam posle tih četrnaest dana otišla po nalaz, moje iznenađenje bila je njegova pozitivnost.

Posle svega — pozitivan nalaz.

I ovo mi je važno da kažem jasno, nisam uspela zato što sam otišla na ručak, zato što sam izašla na muziku ili zato što sam „pustila“, i nikada ženi koja prolazi kroz vantelesnu oplodnju ne bih rekla „samo pusti i uspeće“, jer ne želim da od puštanja napravimo još jedan zadatak koji žena mora savršeno da uradi i još jedan razlog zbog kojeg će sebe kriviti ako rezultat ne bude onakav kakvom se nadala.

Ali znam šta se tada dogodilo meni, prvi put nisam odložila sebe za rezultat i prvi put tih četrnaest dana nisam živela kao žena koja čeka da joj život počne.

Živela sam.

I zato danas kada kažem „pusti“, ne govorim o načinu da dobiješ pozitivan nalaz, nego o tome da ne izgubiš sebe dok još ne znaš kakav će nalaz biti.

Nemoj da odložiš sebe za dan kada postaneš majka

Možda je upravo to ono što bih danas najviše volela da kažem ženi koja je na ovom putu, da ne ostavlja ceo svoj život za ono „kada ostanem trudna“, „kada ovo prođe“, „kada dobijem dete, onda ću putovati, onda ću se opustiti, onda ću ponovo biti ja“, jer život ne počinje pozitivnom betom i život se već sada događa, čak i onda kada postoji nešto što želiš više od svega.

To ne znači da treba manje da želiš dete niti da se praviš da ti nije važno, nego da uz tu ogromnu želju sačuvaš i ženu koja želi, jer i sada postoje tvoje prijateljice, muzika, putovanja, more, mirisi, dodiri, smeh, posao, tvoje telo, tvoja senzualnost, tvoje jutro i svi oni obični trenuci od kojih je napravljen život, a koje tako lako stavimo na čekanje dok čekamo nešto veliko.

Vantelesna oplodnja može da bude ogroman deo tvog života, ali ne mora da postane cela ti.

Danas, četrnaest godina kasnije

Ja tada nisam znala svoj kraj, nisam znala da će baš taj pokušaj, onaj na koji sam otišla govoreći „idem samo da ga odradim“, biti drugačiji, nisam znala dok sam posle njega sedela na ručku, dok sam uveče slušala muziku i dok sam tih četrnaest dana jednostavno živela da se u meni već događa ono što sam toliko dugo čekala.

Nisam znala.

A danas, četrnaest godina kasnije, dok ovo pišem, pored mene je moja Anđela, devojčica koja je nekada postojala samo kao moja ogromna želja i nada kojoj sam se vraćala posle svakog pada, a danas ima svoj glas, svoj smeh, svoje želje, svoj karakter i svoj život.

I kada je pogledam, pomislim i na onu sebe koja tada nije mogla da vidi četrnaest godina unapred, koja nije znala da je negde iza svih tih pokušaja, terapija, čekanja, gubitaka, seksa na tajming, suza, nadanja, odustajanja i ponovnih početaka čeka upravo ovaj život, i najradije bih danas mogla da se vratim do nje, da sednem pored nje dok čeka još jedan nalaz i da joj ništa ne objašnjavam, jer znam da joj nikakvo „biće dobro“ tada nije moglo dati ono što je tražila, samo bih je zagrlila i rekla joj da ne mora sada da zna kraj, da ne mora sve da drži pod kontrolom i da, koliko god može, ne zaboravi da živi dok čeka.

Zato ovu priču prvi put posle toliko godina pričam javno, ne da bih nekoj ženi obećala isti kraj, nego zbog one koja upravo čeka, zbog one koja je danas dobila loš nalaz, zbog one koja sutra ide na novi pokušaj, zbog one koja je rekla da više ne može, a još ne zna da li će ipak pokušati ponovo, zbog one koja se iskreno raduje tuđoj trudnoći pa ode kući i plače i zbog one koja se umorila od toga da joj svi govore da se samo opusti.

Njoj bih danas rekla nešto drugo, ne moraš da se opustiš, ne moraš čak ni danas da znaš kako dalje, samo pusti koliko možeš ono što nije u tvojim rukama, ostani uz sebe u onome što jeste i nemoj da prestaneš da živiš dok čekaš, jer između dva pokušaja, dve bete, dva straha i dve nade postoji čitav jedan život i u njemu postojiš ti, ne samo kao buduća majka, ne kao pacijentkinja, ne kao dijagnoza, broj pokušaja ili rezultat na papiru, nego kao žena.

Ja tada nisam znala kako će se završiti moja priča.

A danas, četrnaest godina kasnije, pored mene je moja Anđela.

🙏🤍napomena:

„Ovo je moje lično iskustvo i nije medicinski savet. Svaka VTO priča je drugačija, a odluke o postupku, terapiji i ponašanju nakon transfera donosite u dogovoru sa svojim lekarom.“

Živi dalje - mesto gde ne moraš sve sama

Ako si sada na ovom putu, ako čekaš, pokušavaš ponovo, ako si umorna od pitanja, saveta i rečenice „samo se opusti“, ili ti jednostavno treba mesto na kojem možeš da kažeš kako ti je zaista, želim da znaš da ne moraš kroz sve to sama.

Zato postoji Živi dalje, zajednica u kojoj želim da pričamo upravo o onome što često ostane između nalaza, pokušaja i čekanja — o nama, našim strahovima i nadama, telu, odnosima, bliskosti, majčinstvu, gubicima, ponovnim počecima i životu koji ne treba da prestane dok čekamo da nam se dogodi nešto što mnogo želimo.

Neću ti obećati ishod i neću ti reći da se samo opustiš.

Ali mogu da napravim prostor u kojem možeš da budeš iskrena, da budeš saslušana, da čuješ druge žene i da se, korak po korak, vraćaš sebi i svom životu.

Ako osećaš da želiš da budeš deo zajednice Živi dalje, piši mi u DM ili na mejl.

Dovoljno je da napišeš samo:

„Želim da živim dalje.“

I odatle krećemo.