Zašto smo izabrali 100% prirodna mirisna ulja za telo?

Postoji velika razlika između toga da nešto miriše lepo i da nešto čini dobro tvom telu.

Godinama nas je industrija lepote učila da je dovoljno da nas neko pita koji parfem nosimo. Miris je postao način da ostavimo utisak na druge. Ali retko smo se zapitale jedno mnogo važnije pitanje.

Kako se osećam dok ga nosim?

ONE nije nastao iz želje da napravimo još jedan miris. Nastao je iz želje da promenimo način na koji doživljavamo negu. Verujemo da koža nije površina koju treba prekriti mirisom. Ona je živi organ koji svakog dana diše, štiti nas i povezuje sa spoljnim svetom. Sve što joj pružimo postaje deo našeg svakodnevnog iskustva.

Zato smo birali prirodna biljna ulja koja hrane kožu, a zatim im dodali ono najdragocenije što priroda može da ponudi – pažljivo odabrane esencijalne sastojke i apsolute dobijene iz cvetova, smola, drveta i plodova.

Apsoluti su među najvrednijim prirodnim mirisnim sirovinama na svetu. Dobijaju se iz biljaka koje svoj najbogatiji miris ne mogu da daju običnom destilacijom. Njihova aroma je složena, duboka i verna samoj biljci, kao da ste upravo prislonili nos uz sveže otvoren cvet.

Kada nanesete ONE, ne nosite kopiju prirode.

Nosite prirodu.

Miris koji se menja zajedno sa vašom kožom.

Miris koji ne pokušava da bude isti na svakoj osobi. Jer ni priroda nije ista svakog dana. Naša koža ima svoju temperaturu, svoj ritam i svoju priču. Zato će ONE na svakoj ženi mirisati pomalo drugačije. Upravo u tome je njegova lepota.

Ne verujemo da je luksuz u tome da miris traje što duže. Verujemo da je luksuz u tome da svaki put kada ga nanesete poželite da zastanete, udahnete i na trenutak budete potpuno prisutni. Možda je upravo to najveći dar prirode.

Da nas kroz jedan dodir i jedan udah podseti na ono što u svakodnevnoj žurbi tako lako zaboravimo. Na sebe.

Postoje neke stvari koje ne umem da objasnim kratko, jer ih nisam ni živela kratko, i miris je za mene upravo jedna od njih, nije samo ono što stavimo na kožu pre nego što izađemo iz kuće, nije samo pitanje da li nam se nešto dopada ili ne dopada, nije samo lep dodatak ženi koja već zna kako želi da izgleda i kako želi da se oseća, nego je mnogo više od toga, mnogo tiši i dublji put, nešto što nas ponekad vrati tamo gde mislimo da više ne možemo da se vratimo, u određeno leto, u neku sobu, u nečiji zagrljaj, u jednu verziju sebe koju smo potpuno zaboravile, u osećaj koji nismo umele da sačuvamo rečima, ali ga je telo sačuvalo negde u sebi i prepoznalo ga istog trenutka kada ga je ponovo osetilo.

Koliko puta vam se dogodilo da prođete pored nekoga i samo na trenutak zastanete jer vas je miris nečega podsetio na nekoga, ili da uđete u prostor u kojem nikada ranije niste bile, a telo vam kaže da vam je nešto poznato, ili da osetite jasmin, ružu, drvo, kožu posle sunca, miris kiše ili tek opranog veša i odjednom se pojavi cela jedna slika, toliko živa da skoro možete da je dodirnete, i meni je upravo taj trenutak oduvek bio fascinantan, ta sekunda u kojoj telo prepozna nešto pre nego što um uspe da smisli objašnjenje, ta mala pukotina između osećaja i reči kroz koju se provuče jedan deo nas koji nismo planirale da sretnemo tog dana.

I možda sam baš zbog toga uopšte krenula ovim putem, ne zato što sam želela da napravim još jedan miris, još jedan lep proizvod, još jednu bočicu koja će stajati na polici i lepo izgledati, nego zato što sam negde duboko osećala da postoji nešto u biljkama, u njihovom mirisu, u susretu sa kožom, u načinu na koji se nota menja kako prolazi vreme, u načinu na koji nešto što je u početku nežno kasnije postane duboko, a nešto što prvo osetimo jako posle nekoliko minuta ostane sasvim tiho, i odjednom mi je sve to toliko ličilo na nas, na žene, na naše slojeve, na ono što pokazujemo odmah i ono što se otkrije tek kada se osećamo dovoljno sigurno, na sve ono što mislimo da je nestalo, a zapravo samo čeka pravi trenutak da se pojavi.

Možda smo i same takve, možda ni nas niko ne može da upozna u prvih nekoliko minuta, možda ni mi sebe ne možemo da upoznamo u jednoj odluci, jednoj godini, jednom odnosu ili jednoj životnoj ulozi, jer ima nas mnogo, ima nas u svemu što smo bile, u detetu koje je nešto želelo, u devojci koja se prvi put zaljubila, u ženi koja je mislila da zna kako će joj život izgledati, u majci koja je odjednom naučila da voli na jedan potpuno novi način, u onoj koja je otišla, u onoj koja je ostala duže nego što je želela, u onoj koja je počinjala ispočetka, u onoj koja se umorila, u onoj koja je ponovo poželela, u onoj koja danas stoji pred ogledalom i pokušava da shvati ko je sada, posle svega.

I baš ta žena me zanima.

Ne ona koja je bila.

Ne ona koja bi trebalo da bude.

Ne ona koju drugi očekuju.

Nego ova sada.

Jer mi stalno govorimo o povratku sebi, a dugo sam se i sama pitala šta to zapravo znači, kome se vraćamo, kojoj verziji sebe, u koje vreme, u koji život, i onda sam shvatila da se ja više ne želim vraćati unazad, ne želim da budem žena koja sam bila sa dvadeset, ni sa trideset, ni pre nekog odnosa, ni pre neke greške, ni pre nekog bola, jer sve što sam prošla sada živi u meni, sve me je promenilo, omekšalo, ojačalo, ponekad zatvorilo, ponekad otvorilo, ponekad razbilo sliku koju sam imala o sebi, ali me je na kraju dovelo do ove mene, i zato mi povratak sebi danas znači nešto sasvim drugo, znači da se vratim u kontakt sa sobom, ovom koja postoji sada, da je čujem, da je ne popravljam odmah, da je ne analiziram čim nešto oseti, da je ne prekidam kada nešto želi, da ne pokušavam da joj objasnim zašto ne bi trebalo da oseća ono što oseća.

Mi smo toliko navikle da stalno radimo na sebi, da se popravljamo, menjamo, učimo, analiziramo, razumemo, opraštamo, puštamo, transformišemo, isceljujemo, planiramo sledeću verziju sebe, da ponekad zaboravimo da je život i ovo između, jedan običan dan, miris kafe, sunce na koži, pesma koju nismo čule godinama, ruka koju spustimo na svoje telo bez ideje da nešto na njemu treba promeniti, trenutak u kojem samo udahnemo i ne tražimo ništa više od tog trenutka.

• Možda nam zaista ne treba uvek još jedna transformacija.

• Možda nam ponekad treba prisustvo.

• Da budemo tamo gde jesmo.

• Da budemo u telu koje imamo.

• Da budemo u danu koji nam je dat.

• Da prestanemo makar na nekoliko sekundi da živimo u onome što tek treba da se dogodi.

Jer toliko života potrošimo u rečenicama koje počinju sa „kada“.

• Kada ovo završim.

• Kada još malo smršam.

• Kada dete poraste.

• Kada rešim ovaj odnos.

• Kada se zaljubim.

• Kada zaradim.

• Kada otputujem.

• Kada budem sigurnija.

• Kada prestanem da se plašim.

• Kada sve dođe na svoje mesto.

A život, naravno, ne čeka da sve dođe na svoje mesto. On prolazi dok mi nameštamo mesto.

I to je jedna od stvari koje danas osećam mnogo snažnije nego ranije.

• Ne želim više da čekam da život počne.

• Ne želim da čekam idealno raspoloženje da bih sebi napravila lepo jutro.

• Ne želim da čekam posebnu priliku da bih stavila nešto na kožu što mi prija.

• Ne želim da čekam nečiju dozvolu da bih rekla da mi je nešto važno.

• Ne želim da čekam da sve razumem da bih verovala svom osećaju.

I možda je zato miris za mene postao toliko moćan mali simbol.

• Jer on ne traži da budem spremna.

• Ne pita me jesam li dovoljno svesna.

• Ne pita jesam li rešila sve svoje obrasce.

• Ne pita jesam li danas jaka.

• Ne pita jesam li sigurna u sebe.

Samo postoji.

Ja ga prinesem koži.

Udahnem.

I nešto se dogodi ili se ne dogodi.

Bez pritiska.

Bez velikog obećanja.

Bez potrebe da odmah znam šta znači.

I baš taj prostor mi je važan.

Prostor u kojem ne moramo sve da razumemo istog trenutka.

Prostor u kojem naše telo sme da ima odgovor pre našeg uma.

Prostor u kojem je dovoljno reći: ovo mi prija.

Koliko je zapravo velika ta rečenica.

Ovo mi prija.

Nama ženama koje smo se toliko dugo učile da prvo gledamo šta prija drugima, šta je dobro za porodicu, šta očekuje partner, šta želi dete, šta treba poslu, šta će reći roditelji, šta će misliti okolina, šta je razumno, šta je pametno, šta je odgovorno, jedna tako mala rečenica ponekad je gotovo revolucionarna.

Ovo mi prija.

Ne moram da opravdam.

Ne moram da objasnim.

Ne moram da dokažem da je korisno.

Ne moram ni da znam zašto.

Prija mi.

I gotovo.

Možda je izbor mirisa samo mala vežba poverenja u sopstveni doživljaj. Jer miris je toliko ličan da niko ne može da ti kaže šta bi trebalo da ti se dopada. Ne postoji pravi odgovor. Ne postoji najlepši miris za sve. Ne postoji nota koja će isto govoriti svakoj ženi. Ruža može jednoj ženi biti nežnost, drugoj snaga, trećoj sećanje na majku, četvrtoj vrt iz detinjstva, petoj možda ništa posebno.

• Oud može nekome biti pretežak, a neko drugi će ga pomirisati i reći: evo ga, to je to.

• Jasmin nekoga odvede na more, neko u detinjstvo, nekoga u noć, nekoga u ljubav.

• Kakao nekome probudi toplinu, nekome senzualnost, nekome sigurnost.

I niko nije u pravu više od drugog. To je ono što volim. Tvoje iskustvo ostaje tvoje. Niko ti ga ne može uzeti.

I upravo tu za mene počinje ONE.

Ne kao miris koji će ti reći ko si.

Ne kao bočica koja će rešiti neki tvoj deo.

Ne kao obećanje da ćeš postati neka druga žena.

Nego kao mali ritual susreta sa sobom.

Zato sam i želela da svaka kompozicija ima svoj karakter, da nije sve isto, da postoji toplina, dubina, cvetnost, senzualnost, svetlost, težina, mekoća, da žena može da bira ne iz toga šta „treba“, nego iz toga šta je poziva.

AWAKEN, sa amberom, kakaom i ylang-ylangom, za mene je uvek imao nešto živo, toplo i telesno u sebi, nešto što me podseća na deo nas koji još želi, koji još stvara, koji još ume da se raduje, deo koji možda nije nestao nego smo ga samo dugo držale po strani dok smo završavale ono što je važnije, dok smo bile odgovorne, dok smo se bavile svima i svime, dok smo čekale pogodan trenutak da ponovo budemo žive.

BLOOM, sa kakaom, ylang-ylangom i frangipanijem, nosi sasvim drugačiju mekoću, onu vrstu senzualnosti koja ne mora ništa da dokazuje, koja ne traži publiku, koja nema potrebu da bude viđena da bi znala da postoji, i zato me uvek podseti na ženu koja se više ne skuplja, ne pravi se manjom, ne pita da li je previše, ne čeka dozvolu da procveta, nego samo zauzme svoje mesto u svom životu.

REMEMBER, sa frangipanijem, ylang-ylangom i oudom, za mene ide još dublje, u onu zonu u kojoj počinjemo da skidamo sve ono što smo godinama učile da budemo, sve uloge, sve slike, sve identitete, sve ono „ja sam ona koja mora“, „ja sam ona koja može“, „ja sam ona koja drži sve“, i onda ispod svega toga ostane jedno jednostavno pitanje: a ko sam ja kada ništa ne moram da dokazujem, kada nisam ničija funkcija, kada nisam nečija očekivanja, kada samo jesam.

RETURN, sa frangipanijem, ylang-ylangom i jasminom, za mene živi na koži na sasvim poseban način, jer ga ne vezujem za ideju povratka nekoj staroj sebi, nego za povratak u sada, u telo, u vodu, u dodir, u trenutak posle tuširanja kada ga nanesem na sebe i kada nekoliko minuta ništa ne rešavam, ne jurim, ne organizujem, ne planiram, nego samo osetim sopstvenu kožu i pomislim: tu sam.

A HEARTLINE, sa plavim lotosom, ružom damasta i bergamotom, za mene nosi možda najnežnije pitanje od svih, ne kome još treba da dam ljubav, ne koga treba da razumem, ne kome treba da budem dostupna, nego da li sam sebe uopšte uključila u svoj način voljenja, da li pažnju koju tako prirodno dajem drugima umem ponekad da okrenem prema sebi, da li sebe tretiram kao nekoga koga volim.

I što više živim ovu priču, sve manje želim da govorim ženama: ovo ulje je za ovo, ovo je za onu emociju, ovo treba da koristiš kada ti se događa to i to.

Ne želim.

Želim da ti pružim mirise i da ti ostavim prostor.

Da ne znaš unapred.

Da pogrešiš.

Da se predomisliš.

Da uzmeš ono za šta si bila sigurna da ti se neće dopasti i da upravo ono postane tvoje.

Da pomirišeš ono koje sam ja zamišljala kao duboko i da se ti na njega nasmeješ.

Da ti neki miris postane miris jednog putovanja, a neki miris jedne noći, neki miris tvog jutra, neki miris perioda u kojem si donela veliku odluku, a neki samo miris koji voliš da staviš pre spavanja jer ti je lepo.

Jer miris vremenom postaje deo priče.

Tu je ono što me možda najviše dirne.

Jedna bočica počne kao nešto novo.

A onda krene sa tobom.

Stoji pored kreveta.

Putuje u torbi.

Ide na more.

Na posao.

U avion.

U novi stan.

Na prvi sastanak.

Na poslednji razgovor.

Na rođendan.

Na dan kada ti je teško.

Na dan kada si zaljubljena u život.

I onda, negde mnogo kasnije, ponovo osetiš taj miris i on više nije samo biljka.

On je vreme.

Tvoje vreme.

On je ona žena koja si tada bila.

I tu shvatim zašto mirise pamtimo toliko duboko.

Jer ih ne nosimo samo na koži.

Nosimo ih kroz život.

I zato mi se čini da je možda jedan od najlepših trenutaka onaj kada miris prestane da bude proizvod i postane deo nečijeg sećanja.

Jednog dana će neka žena možda osetiti frangipani i setiti se leta kada je prvi put uradila nešto samo za sebe.

Neka će osetiti oud i vratiti se u period kada je prestala da se izvinjava zbog onoga što želi.

Neka će osetiti ružu i setiti se sebe iz vremena kada je ponovo poverovala u ljubav.

Neka će staviti Return na kožu i setiti se jednog običnog jutra u kojem joj ništa veliko nije bilo jasno, ali je prvi put posle dugo vremena osetila mir.

I možda upravo od takvih malih trenutaka nastaje naša lična mapa života.

Ne samo od velikih događaja.

Ne samo od venčanja, razvoda, rođenja, odlazaka, početaka.

Nego od sitnica.

Mirisa.

Pesama.

Dodira.

Svetla u nekoj sobi.

Rečenice koju nam je neko rekao.

Haljine koju smo tog dana nosile.

Načina na koji nam je koža mirisala.

I sve to negde ostane.

Možda zato više ni ne mislim da se vraćamo sebi jednom.

Vraćamo se hiljadu puta.

Svaki put kada primetimo da smo otišle predaleko od svog osećaja.

Svaki put kada kažemo nečemu „ne“ iako smo ranije govorile „da“.

Svaki put kada priznamo sebi šta želimo.

Svaki put kada sebi napravimo nešto lepo bez posebnog razloga.

Svaki put kada odmor ne moramo prvo da zaslužimo.

Svaki put kada izaberemo ono što nam prija i ne pitamo nikoga da li imamo pravo.

Svaki put kada udahnemo.

Možda je povratak sebi upravo to.

Ne jedan veliki spektakularni trenutak.

Nego mnogo malih trenutaka u kojima prestajemo da napuštamo sebe.

I zato ONE za mene nikada neće biti samo miris.

Ali isto tako ne želim da od njega pravim nešto što mora da bude veće nego što jeste.

On je miris.

Biljka.

Koža.

Dodir.

Uživanje.

I upravo je ta jednostavnost ono što volim.

Jer priroda ne pokušava da bude ništa više od onoga što jeste.

Cvet je cvet.

Drvo je drvo.

Miris je miris.

A žena ne mora stalno da bude projekat.

Može ponekad samo da bude žena.

• Živa.

• Nesavršena.

• Radoznala.

• Umorna.

• Senzualna.

• Glasna.

• Tiha.

• Srećna.

• Zbunjena.

U fazi u kojoj tačno zna šta želi. I u fazi u kojoj nema pojma. Sve je to ona. Sve smo to mi.

I zato, kada me danas pitaš koji ONE je za tebe, možda ću ti reći koje su note, ispričaću ti priču iza njega, objasniti kako sam ga ja doživela dok je nastajao, ali onda ću stati.

Jer dalje nije moja priča. Dalje počinje tvoja. Prinesi ga sebi. Zatvori oči ako želiš. Udahni. Ne pokušavaj odmah da kažeš šta osećaš. Ne traži pravo ime. Ne pitaj da li bi trebalo da ti se dopada. Samo ostani malo.

I poslušaj. Jer ponekad telo zna pre nego što um stigne da razume. Ponekad nešto u nama kaže „da“ mnogo pre nego što imamo razloge. Ponekad nam jedan miris vrati deo nas za koji nismo ni znale da nam nedostaje.

A ponekad se ništa veliko ne dogodi.

Samo pomislimo: Kako lepo miriše. I znaš šta? I to je dovoljno.

Jer ne mora svaki trenutak našeg života da nas transformiše. Neki trenuci smeju samo da nam budu lepi. A možda smo upravo to najviše zaboravile. Da život ne mora stalno da se rešava. Ponekad samo treba da se oseti.

ONE by Bobana

Miris koji ti ne govori ko treba da budeš.

Samo te podseti da si još tu.

Više o uljima pogledajte na linku.