🤍💫 „Možda se svet preobražava baš ovako“

„KOME DANAS MOŽEŠ DA BUDEŠ SVETLOST?”

Danas je 19. avgust. Preobraženje. I dok sam jutros razmišljala o samoj toj reči, učinilo mi se da u njoj postoji mnogo više od praznika koji ćemo upisati u kalendar, čestitati jedni drugima i nastaviti dalje sa svojim danom, jer preobraženje u sebi nosi nešto što se tiče svakoga od nas, nešto duboko ljudsko i gotovo nečujno, onaj trenutak u životu kada više ne možemo da ostanemo isti, ne zato što sa nama nešto nije bilo u redu, ne zato što treba da postanemo bolji da bismo bili vredni, nego zato što je nešto u nama sazrelo toliko da više ne pristaje da ostane skriveno, utišano i zatvoreno iza svih onih verzija sebe koje smo godinama stvarali da bismo pripadali, bili prihvaćeni, voljeni, sigurni ili jednostavno preživeli ono što tada nismo znali drugačije.

Priča o Preobraženju govori o trenutku kada Isus na gori Tavor pred svojim učenicima zasija drugačijom svetlošću, kada ono što je do tada bilo skriveno njihovim očima na trenutak postaje vidljivo, i upravo u toj slici svetlosti koja nije došla spolja, koja mu nije dodata i koju mu niko nije dao, nego se samo pokazala iznutra, ja danas pronalazim možda najlepšu poruku ovog praznika, jer šta ako se ni mi ne preobražavamo tako što postajemo neko drugi, šta ako nam za najveću promenu života nije potrebno da izgradimo još jednu novu verziju sebe, nego da polako skinemo sve ono što nikada nismo ni bili?

Šta ako se najveći preobražaji našeg života događaju onda kada konačno prestanemo da budemo sve ono što smo mislili da moramo biti, kada skinemo jednu po jednu ulogu koju smo toliko dugo nosili da smo zaboravili da je samo uloga, kada više ne moramo da budemo jaki baš svakog dana, kada prestanemo da se smanjujemo da bismo negde pripadali, kada prestanemo da zaslužujemo ljubav dobrim ponašanjem, ćutanjem, davanjem, trpljenjem i razumevanjem svih osim sebe, kada konačno kažemo ono što osećamo iako nam glas malo zadrhti, kada odemo od onoga što nas više ne voli, kada ostanemo tamo gde smo nekada bežali, kada oprostimo ne zato što je ono što se dogodilo bilo u redu nego zato što više ne želimo da nosimo taj teret, kada kažemo „ne“ bez krivice, kada kažemo „da“ bez straha i kada prvi put posle mnogo godina izaberemo sebe bez potrebe da nekome objašnjavamo zašto.

Možda su sve to naša mala, tiha, nevidljiva lična Preobraženja, ona o kojima niko neće napisati vest, ona posle kojih možda čak ni ljudi oko nas neće odmah primetiti da se nešto dogodilo, ali ćemo mi znati, jer ćemo jednog jutra otvoriti oči i shvatiti da ono što smo nekada jedva preživljavali danas više nema istu moć nad nama, da ono zbog čega smo nekada molili danas umemo da pustimo, da tamo gde smo nekada jurili danas umemo da zastanemo, da tamo gde smo nekada ćutali danas imamo glas, da tamo gde smo nekada čekali da nas neko izabere danas umemo da izaberemo sebe.

U našem narodu postoji ona divna misao da se na Preobraženje preobražavaju i gora i voda, i toliko volim tu sliku, jer priroda ne pruža otpor sopstvenoj promeni, drvo ne pokušava da zadrži svaki list samo zato što ga je nekada volelo, reka ne obećava da će zauvek teći istim putem samo zato što joj je taj put poznat, leto ne moli jesen da još malo sačeka jer se plaši onoga što dolazi, cvet ne oseća krivicu kada prestane da cveta i zemlja se ne izvinjava kada joj je potrebno vreme da miruje, samo mi ljudi ponekad grčevito držimo svoju staru verziju za ruku i govorimo joj: „Ostani još malo, poznajem te, znam kako sa tobom, znam ko sam dok sam ti“, čak i kada nas život već dugo zove negde dalje, čak i kada nam je tesno u sopstvenoj koži, čak i kada duboko u sebi već znamo da je vreme.

A onda sam danas naišla na još jedan podatak koji me je zaustavio, jer se istog dana, 19. avgusta, obeležava i Svetski dan humanosti, i nisam mogla da ne spojim te dve priče — Preobraženje i humanost, promenu u nama i ono što iz nas nakon te promene odlazi prema drugom čoveku, našu unutrašnju svetlost i pitanje šta ćemo sa njom kada je jednom ugledamo.

Jer sam se zapitala kako uopšte znamo da smo se promenili, po tome što drugačije govorimo o sebi, po svemu što smo pročitali, po svim knjigama koje stoje na našim policama, po edukacijama koje smo završili, tehnikama koje smo naučili, godinama rada na sebi i svim rečenicama koje danas umemo da izgovorimo o granicama, ljubavi, prihvatanju i svesnosti, ili se naš pravi preobražaj ipak najviše vidi u tome kakvi smo postali prema ljudima, naročito onda kada niko ne gleda i kada od svoje dobrote nećemo dobiti ništa zauzvrat?

Jer ako sam kroz svoje boli postala nežnija prema tuđim bolima, nešto se u meni zaista preobrazilo, ako sam kroz svoje padove naučila da manje osuđujem tuđe, nešto se preobrazilo, ako znam kako izgleda kada nemaš kome da kažeš da ti je teško pa danas umem da ostanem pored čoveka kojem je teško bez potrebe da ga popravljam, nešto se preobrazilo, ako sam upoznala samoću pa danas bolje primećujem usamljenog čoveka, ako sam nekada želela da neko vidi mene pa danas umem zaista da vidim drugoga, ako sam nekada čekala da neko pruži ruku meni, a danas sam ja ona koja je pruža, onda se možda upravo tu, mnogo više nego u bilo kojoj velikoj reči o ličnom rastu, vidi sva svetlost mog puta.

I ne mislim da humanost mora uvek da izgleda veliko, naprotiv, sve više verujem u ona mala dobra dela za koja niko neće napisati vest, koja neće završiti na društvenim mrežama i koja neće dobiti aplauz, u poruku poslatu nekome koga dugo nismo čuli samo zato što nam je prošao kroz misli, u ručak plaćen nekome ko ga sebi trenutno ne može priuštiti, u nekoliko sati našeg vremena koje smo odlučili da poklonimo, u znanje koje možemo da podelimo, u zagrljaj koji traje malo duže nego obično, u to da nekome ne kažemo samo „biće dobro“, jer ne znamo kada će biti dobro, nego da sednemo pored njega dok još nije dobro i kažemo svojim prisustvom: „Ne znam kako da ti rešim ovo, ali ne moraš kroz ovaj trenutak sam.“

Verujem u to da primetimo staru ženu koja teško nosi kese, dete kojem nešto nedostaje, majku koja je iscrpljena i pokušava da izdrži još samo ovaj dan, prijatelja koji se smeje glasno, a čije oči već neko vreme govore nešto sasvim drugo, čoveka koji nam kaže „dobro sam“ toliko brzo da možda baš tada treba još jednom da ga pogledamo i pitamo: „A kako si stvarno?“, jer humanost možda počinje upravo tamo gde prestajemo samo da gledamo i počinjemo da vidimo, gde prestajemo da prolazimo jedni pored drugih kao da se tuđe priče nas ne tiču i setimo se da nikada ne znamo kakvu bitku vodi čovek pored nas.

I zato danas ne želim da pitam samo šta želim da promenim u svom životu, šta želim da postignem, šta želim da ostavim, šta želim da privučem, gde želim da stignem i kakva želim da budem, nego želim da sebi postavim nešto mnogo važnije pitanje —

kakav čovek želim da postanem kroz sve što mi se dogodilo?

Jer mogu iz svojih rana izaći tvrđa, a mogu izaći nežnija, mogu zbog onoga što sam izgubila zatvoriti srce i obećati sebi da me više nikada ništa neće toliko zaboleti, a mogu baš zato bolje razumeti onoga ko danas gubi, mogu zbog svega što sam sama morala postati još više okrenuta sebi i reći da je svako odgovoran za svoj život, a mogu jednog dana pogledati nekoga ko prolazi putem koji poznajem, prepoznati mu u očima ono mesto na kojem sam nekada stajala i samo reći: „Znam. Dođi. Ne moraš baš ovaj deo sam.“

I meni je to danas možda najlepše značenje preobražaja, ne da svetlost pronađemo samo da bi nama bilo svetlije, ne da izlečimo svoje rane samo da bismo rekli da više ne bole, ne da pronađemo sebe samo da bismo izgradili još jednu lepšu sliku o sebi, nego da jednog dana postanemo dovoljno svetli da možemo da sednemo pored nekoga u njegovom mraku, a da ga ne popravljamo, ne spasavamo, ne savetujemo pre nego što smo ga saslušali i ne govorimo mu kojim putem treba da ide, nego samo da budemo tu, čovek uz čoveka, srce uz srce, bez velikih reči, sa onom najjednostavnijom ljudskom porukom: vidim te, čujem te i ne okrećem glavu.

Jer možda humanost nije ništa drugo nego ljubav koja je prestala da bude samo osećanje i postala delo, a možda ni preobraženje nije ništa drugo nego trenutak kada ono što smo toliko dugo učili konačno počnemo da živimo, kada ljubav prestane da bude reč koju izgovaramo i postane način na koji gledamo čoveka, kada saosećanje prestane da bude ideja i postane ruka koju pružamo, kada zahvalnost prestane da bude jutarnja vežba i postane svest da ono što imamo možemo makar malo da podelimo sa nekim ko danas nema.

Zato danas imam dve želje, jednu za sebe i jednu za sve nas — da svako od nas pronađe makar jedno mesto u sebi koje je spremno za preobražaj, jednu staru kožu koja mu je postala tesna, jednu ulogu koju više ne želi da igra, jedno „moram“ koje je spreman da pusti, jedno „ne smem“ koje je spreman da preispita, jednu istinu koju je spreman konačno da prizna sebi, i da zatim pronađe jednog čoveka kojem danas može da učini nešto dobro.

Ne mora biti veliko, ne mora niko da zna, ne mora da bude objavljeno, ne mora da promeni nečiji ceo život i ne mora čak niko ni da vam kaže hvala, samo učinite — pošaljite poruku, pozovite, donirajte, pomozite, pitajte, saslušajte, zagrlite, ostanite još pet minuta, pogledajte nekoga u oči, primetite, budite tu, jer nikada ne znamo koliko malo našeg svetla nekome treba da izdrži još jedan dan, koliko jedna rečenica može da vrati nadu, koliko jedno „tu sam“ može da znači čoveku koji je već dugo uveren da je sam.

I možda se svet nikada nije ni menjao drugačije, možda smo samo čekali neke velike promene, velike ljude, velike događaje i velike trenutke, očekujući da će jednog dana nešto ogromno doći i promeniti sve, a svet se sve vreme preobražavao tiho, gotovo neprimetno, kroz jednog čoveka koji je odlučio da ne okrene glavu od drugog čoveka, kroz jednu ženu koja je pružila ruku drugoj ženi, kroz nekoga ko je zastao, saslušao, oprostio, podelio, zagrlio, ostao, kroz nekoga ko je imao dovoljno svojih briga, a ipak je primetio tuđu.

Čovek po čovek, srce po srce, ruka po ruka, svetlost po svetlost, sve dok jednog dana ne shvatimo da preobražaj sveta nikada nije počinjao negde tamo, u nekom drugom čoveku, nekom boljem vremenu ili nekoj velikoj promeni koju tek čekamo.

Počinjao je u nama.

U načinu na koji gledamo, u načinu na koji govorimo, u onome što biramo kada niko ne gleda, u tome koliko smo spremni da ostanemo ljudi čak i onda kada nas je život boleo, u odluci da ono što nas je povredilo ne pretvorimo u razlog da povređujemo dalje, nego u mesto iz kojeg ćemo nekoga razumeti malo više.

A onda se, ako smo imali dovoljno otvoreno srce, nastavljao kroz nas. I dok završavam ove redove, shvatam da ne želim da ova priča danas ostane samo priča, niti da humanost ostane lepa reč koju ćemo pomenuti zato što je njen dan, pa sam poželela da napravim jedan mali krug u kojem će ono što darujemo sebi istovremeno postati nešto što darujemo i nekome drugom.

Zato danas uz ovu priču biram ONE Heartline i ONE Return, dva mirisa koja me na različite načine podsećaju upravo na ono o čemu danas pišem — Heartline na srce koje se ponovo otvara, na nežnost koju sebi dozvoljavamo i koju onda možemo da pružimo dalje, a Return na povratak sebi, na ono tiho mesto u nama sa kojeg svaki pravi preobražaj zapravo i počinje.

I želim da danas imaju još jedno značenje.

Od svake porudžbine ONE Heartline ili ONE Return izdvojiću deo za jedno dobro delo, za nekoga kome je u ovom trenutku potrebna pomoć.

Ne želim od toga da pravim veliku akciju, želim da napravimo mali krug svetlosti, da ti izabereš nešto za sebe, nešto što će te svakoga dana podsetiti da zastaneš, udahneš, dotakneš svoje telo, vratiš se svom srcu i sebi, a da jedan deo tog tvog izbora nastavi dalje prema nekome koga možda nikada nećeš upoznati, ali kome će značiti.

I kada odlučim gde će naše zajedničko malo svetlo otići, podeliću to sa vama, jer bih volela da zajedno vidimo dokle može da stigne nešto što je počelo jednom sasvim jednostavnom odlukom da danas ne okrenemo glavu.

Uz svaku ovu porudžbinu od mene ćete dobiti i jedan mali dar, poruku koju želim da sačuvate negde uz svoje ulje, možda na ogledalu, u novčaniku, na noćnom stočiću, tamo gde ćete je ponovo pronaći baš onda kada vam bude potrebna:

„Ovo nije samo miris. Ovo je podsetnik da svetlost koju pronađeš u sebi ne mora da se završi na tebi. Neka ide dalje.“

I jedno pitanje koje bih volela da ponesete sa sobom:

Kome danas možeš da budeš svetlost?

Jer možda upravo tako izgleda Preobraženje kada prestane da bude samo reč, nešto promenimo u sebi, nešto darujemo sebi, a onda deo toga pustimo da kroz nas ode dalje.

I zato danas, na Preobraženje i na Svetski dan humanosti, ne želim sebi da postanem neko drugi, želim samo da imam dovoljno hrabrosti da pustim da se pokaže ono što je u meni oduvek bilo svetlo i dovoljno ljubavi da tu svetlost ne čuvam samo za sebe.

Čovek po čovek.
Srce po srce.
Ruka po ruka.
Svetlost po svetlost.

Možda se svet preobražava baš ovako. 🤍