Kada na putu do majčinstva počne da se raspada i odnos

MOJA ISTINA DO MAJČINSTVA

Posle svega što sam ovih dana prvi put javno ispričala o svom putu do majčinstva, pokušajima vantelesne oplodnje, čekanjima, nadanjima, seksu na tajming, strahu, kontroli i onom poslednjem pokušaju u kojem sam prvi put rekla „idem da ga odradim“, počelo je da mi se otvara još jedno pitanje o kojem mislim da se govori još manje, a koje je mnogo veće od same vantelesne oplodnje.

Šta se događa sa odnosom dvoje ljudi dok toliko žele dete?

I šta se događa kada baš tokom te borbe počnemo da vidimo ono što pre nje nismo videle, ili možda jesmo, ali nismo želele da pogledamo do kraja?

Jer postoje parovi koje ovaj put još više poveže, postoje oni koji kroz njega nauče neku novu vrstu bliskosti, nežnosti i zajedništva, ali postoje i veze koje negde tokom tog puta počnu da pucaju, neke puknu usred pokušaja, neke tek kada se sve završi, neke čak i kada dete dođe, a neke formalno nikada ne puknu, samo dvoje ljudi godinama nastave da žive zajedno iako se ono između njih odavno promenilo.

I baš o tim odnosima želim da pričamo.

Ne da bismo tražile krivca.

Ne da bismo rekle da je on kriv, da je ona kriva, da je odnos bio pogrešan ili da se trudnoća nije dogodila zato što nešto među njima nije bilo dobro, jer ne želim da ženi koja već nosi toliko toga dodajemo još jednu krivicu i još jedno pitanje šta je pogrešno uradila.

Nego zato što mislim da put do majčinstva ponekad ogoli mnogo više od naših medicinskih nalaza. Ogoli i nas. Ogoli odnos. Ogoli način na koji volimo. Način na koji se vezujemo. Način na koji se plašimo da ćemo biti ostavljene. Način na koji kontrolišemo. Način na koji pristajemo da budemo kontrolisane. Ogoli ono što nazivamo ljubavlju, a što je nekada strah, zavisnost, potreba, navika ili naša duboka želja da sačuvamo sliku života koju smo jednom zamislile.

Da li sam želela dete ili sam želela dete baš sa njim?

Ovo je teško pitanje. Znam.

I ne postavljam ga zato da bismo preispitivale svoju želju za majčinstvom, nego zato što mislim da žena ponekad tek mnogo godina kasnije sebi dozvoli da razdvoji stvari koje su joj tada izgledale kao jedno.

• Želim dete.

• Želim njega.

• Želim porodicu sa njim.

• Želim da nas dete poveže.

• Želim da naš odnos dobije smisao koji sam mu namenila.

• Želim da se ostvari slika koju sam napravila u svojoj glavi.

Sve to može da postoji zajedno, toliko isprepletano da više ni ne znamo gde jedno počinje, a drugo prestaje.

I možda tek kada se nešto ne događa onako kako smo zamislile počnemo da se pitamo koliko je naša želja za majčinstvom bila samo naša, koliko je bila zajednička, koliko je bila želja za detetom, a koliko želja da upravo sa tim čovekom napravimo nešto što će biti zauvek.

Ja danas sebi mogu da postavim pitanje koje tada nisam umela.

Da li sam u svakom trenutku toliko želela samo dete ili sam želela dete koje će biti naše?

I velika je razlika između ta dva pitanja.

Jer kada jednom u glavi napravimo sliku — ja, on, naše dete, naša porodica — vrlo lako počnemo da se borimo ne samo za majčinstvo nego za čitavu tu sliku, a da toga nismo ni svesne.

I onda svaki neuspešan pokušaj nije samo još jedan mesec u kojem nismo postale majke.

Kao da je ugroženo i ono mi.

Naša budućnost.

Naš plan.

Naša porodica koja još ne postoji, a koju smo u sebi već toliko puta videle.

Šta se dogodi kada dete postane ono što treba da nas poveže

Ovo je još teže izgovoriti, ali baš zato mislim da treba. Ponekad negde duboko u sebi verujemo da će dete učvrstiti odnos, povezati nas, smiriti ono što među nama nije mirno, dati nam zajednički pravac, učiniti da on bude prisutniji, da ona bude sigurnija, da postanemo prava porodica i da sve ono što nas je do tada žuljalo nekako izgubi važnost pred nečim toliko velikim što smo zajedno stvorili. A dete ne bi trebalo da dobije taj posao. Ne bi trebalo da dođe da popravi ono što dvoje odraslih nisu mogli da pogledaju. Ne bi trebalo da bude dokaz ljubavi. Ne bi trebalo da bude lepak. I kada ovo kažem, ne govorim sa osudom, jer mislim da mnoge od nas toga uopšte nisu svesne dok su unutra. Mi samo želimo. Volimo. Nadamo se. Imamo sliku. I borimo se za nju. Ali kada ta borba traje dugo, neke stvari počnu da izlaze na površinu.

VTO ume da pokaže kako se zaista nosimo sa strahom

Kada je sve dobro, mnogo je lakše verovati da smo dobar tim, ali kada dođu strah, neizvesnost, razočaranje, novac, terapije, seksualnost koja postane raspored, odluke o novom pokušaju i pitanje koliko još možemo, tada počinjemo da vidimo kako se svako od nas zaista ponaša kada više nema kontrolu.

Jedan se povuče. Drugi još jače stegne. Jedan želi da priča. Drugi beži od razgovora. Jedan kaže „idemo ponovo“. Drugi više ne zna da li može. Jedan pokušava da kontroliše proces. Drugi počne da kontroliše partnera. A onda se nekada pojave stvari koje nisu nastale zbog vantelesne oplodnje, samo su pod njenim pritiskom postale vidljivije.

• Kontrola.

• Emocionalna zavisnost.

• Strah od napuštanja.

• Potreba da znamo gde je druga osoba, šta misli, šta oseća i da li će ostati.

• Finansijska zavisnost.

• Neravnopravnost.

• Ćutanje.

• Manipulacija.

• Spasavanje.

• Pristajanje.

Sve ono preko čega smo nekada lakše prelazile sada više nema gde da se sakrije. I tu bih volela da ne gledamo samo muškarca i pitamo koliko je on kontrolisao nas, nego da imamo hrabrosti da pogledamo i sebe i pitamo koliko smo i mi pokušavale da kontrolišemo njega, odnos, ishod, trudnoću i život, koliko smo pokušavale da držimo nešto što smo osećale da nam klizi iz ruku i koliko je iza te kontrole zapravo bilo straha. Jer kontrola vrlo često spolja izgleda kao snaga. A iznutra je ponekad samo:

Plašim se da ću te izgubiti.

A šta ako veza pukne baš dok pokušavamo da napravimo porodicu?

Mislim da je to jedna od najbolnijih ironija ovog puta, da dvoje ljudi krenu da naprave novi život, a negde usput počne da se završava njihov zajednički. I šta tada žena radi sa svim onim što je želela? Šta radi sa majčinstvom koje je toliko dugo zamišljala baš sa tim čovekom? Šta radi sa godinama pokušaja? Sa telom koje je toliko prošlo? Sa osećajem da je toliko dala? Sa pitanjem da li je sve bilo uzalud? I možda baš tu nastane ona opasna misao:

Posle svega što smo prošli, ne mogu sada da odem.

Posle svih pokušaja. Posle svega što je moje telo prošlo. Posle novca. Posle godina. Posle nade. Posle svega što sam uložila u nas. Ali vreme koje smo već dale ne može biti razlog da damo i ostatak života nečemu u čemu više nema nas. To što smo se za nešto borile ne znači da smo dužne da se borimo zauvek. To što smo nekoga volele ne znači da moramo prestati da vidimo ono što sada jeste. I to što smo sa jednim muškarcem zamišljale svoje majčinstvo ne znači da je sa krajem tog odnosa završila i žena u nama koja želi da bude majka.

Zašto smo svoje majčinstvo vezale baš za tog muškarca?

Ovo pitanje bih volela da žena pročita bez ikakvog pritiska da odmah pronađe odgovor. Samo da ga pusti da postoji. Zašto baš on? Šta sam verovala da ću dobiti kada budemo imali dete? Šta bi to dete značilo za naš odnos? Šta bi značilo za mene? Da li sam verovala da ćemo tada konačno biti porodica? Da li sam verovala da će on tada biti drugačiji? Da li sam verovala da će ostati? Da li sam želela da nešto naše postane neraskidivo? Da li sam se plašila da ću, ako odustanem od njega, odustati i od svog majčinstva? I možda najteže: Da sam tada znala da mogu postati majka i bez te slike koju sam napravila, šta bih izabrala? Ne postoji tačan odgovor. Postoji samo iskren odgovor. A iskrenost ume da zaboli pre nego što oslobodi.

Žena nije samo buduća majka

Mislim da se upravo ovde vraćamo onome o čemu sam pisala ranije, jer kada toliko želimo dete, vrlo lako čitav svoj identitet stavimo iza te želje i prestanemo da pitamo šta želi žena koja postoji pre majke.

• Da li je srećna u tom odnosu?

• Da li se oseća slobodno?

• Da li je poštovana?

• Da li može da govori?

• Da li sme da kaže ne?

• Da li sme da promeni mišljenje?

• Da li voli ili se boji da ode?

• Da li ostaje zato što želi ili zato što misli da je previše uložila?

• Da li se oseća viđeno?

• Da li još postoji ona?

Jer majčinstvo jeste ogromna želja. Ali žena ne sme da nestane da bi postala majka. I možda je baš zato potrebno da ponekad odvojimo ova dva pitanja.

Da li želim da budem majka?

I:

Da li želim ovaj odnos?

Jedno ne mora automatski da znači drugo.

A šta ako se odnos završi tek kada dete dođe?

Postoji i taj deo o kojem još manje pričamo, jer kada se vantelesna oplodnja završi trudnoćom i dete konačno dođe, svi misle da je priča dobila svoj srećan kraj. Ali život nije film koji se završava porođajem. Sve ono što je postojalo između dvoje ljudi pre deteta nije nestalo njegovim rođenjem, a umor, odgovornost, strah i potpuno nova svakodnevica mogu još jasnije pokazati ono što je već bilo između njih.

I onda žena može da se nađe u situaciji koju nikada nije zamišljala. Toliko se borila da napravi porodicu. A sada mora da odluči da li iz te porodice, u obliku u kojem ju je zamišljala, treba da izađe. I koliko krivice tada može da postoji? Kako da odem posle svega? Kako da razdvojim porodicu za koju sam se toliko borila? Kako da svom detetu uradim to? A možda pitanje nije samo šta rušimo odlaskom. Ponekad treba da pitamo i šta dete uči gledajući nas ako ostanemo tamo gde više nema ljubavi, poštovanja, slobode ili nas samih. Porodica ne prestaje nužno da bude porodica zato što dvoje ljudi više nisu par. Nekada samo mora da pronađe drugi oblik.

I šta sada znači “živi dalje”?

Ne znači: ostavi ga.

Ne znači: ostani.

Ne znači: pokušaj još jednom.

Ne znači: odustani od vantelesne oplodnje.

Ne znači ni: moraš da postaneš majka po svaku cenu.

Živi dalje znači da se vratiš sebi dovoljno da možeš da čuješ svoj odgovor.

Ne njegov.

Ne odgovor svojih roditelja.

Ne odgovor okoline.

Ne ono što bi „trebalo“.

Svoj.

Možda ćeš ostati.

Možda ćeš otići.

Možda ćete zajedno pronaći neki novi način.

Možda ćeš shvatiti da si se više borila za sliku nego za odnos.

Možda ćeš prvi put razdvojiti svoju želju da budeš majka od svoje želje da budeš sa tim muškarcem.

A možda ćeš shvatiti nešto sasvim drugo.

Ali šta god da otkriješ, volela bih da ne donosiš odluku iz straha da će se sa jednim odnosom završiti i ceo tvoj život.

Jer neće.

I upravo zato želim da postoji Živi dalje.

Ne kao mesto na kojem ću ženama govoriti šta treba da urade, jer ne želim da budem još jedan glas koji zna bolje od njih šta je dobro za njihov život, nego kao prostor u kojem možemo da pričamo i o onome što se teško izgovara, o majčinstvu i želji za detetom, o vantelesnoj oplodnji, odnosima koji pucaju usred te borbe, kontroli, zavisnosti, strahu od odlaska, telu koje je prošlo toliko toga, seksualnosti koja se izgubila negde između kalendara i pokušaja, o razvodu koji može doći baš onda kada smo mislile da smo konačno napravile porodicu, ali i o životu koji postoji posle svega što nismo planirale.

Ja ti ne mogu obećati kako će se završiti tvoja priča. Ne mogu da ti kažem ni da ostaneš ni da odeš. Ne mogu da ti obećam dete. Ali mogu da budem uz tebe dok ponovo počinješ da čuješ sebe. Jer možda pitanje nije samo:

Hoću li postati majka?

Možda negde putem treba da se usudimo da postavimo još jedno:

Ko sam ja, šta ja zaista želim i kakav život želim da živim — bez obzira na to kako će se završiti ono što danas toliko želim?

I tu, za mene, počinje ono pravo:

Živi dalje.

A čija je zapravo bila ta želja?

Postoji jedno pitanje koje sebi nisam postavljala dok sam prolazila kroz pokušaje da postanem majka, a koje danas, sa ove distance, mogu da izgovorim mnogo mirnije i mnogo iskrenije nego tada.

Čija je zapravo bila ta želja?

Moja?

Njegova?

Naša?

Ili je u jednom trenutku postala toliko velika, toliko važna i toliko utkana u sliku našeg zajedničkog života da više nisam ni umela da razdvojim šta od svega toga zaista želim ja.

Jer dugo smo govorili „mi“.

• Mi želimo dete.

• Mi pokušavamo.

• Mi čekamo.

• Mi idemo dalje.

• Mi se nadamo.

• Mi ćemo ponovo.

A ipak, kada se vrata ordinacije zatvore, kada dođe terapija, kada telo reaguje, kada čekaš, kada krvariš, kada gledaš rezultat, kada se nadaš da će ovoga puta biti drugačije, mnogo toga prolazi kroz telo žene. I negde usred svega toga postoji ona. Ne samo buduća majka. Ne samo nečija supruga. Ne samo polovina para koji pokušava da dobije dete.

Žena.

A nju retko ko pita:

Šta ti želiš?

Kada „mi“ postane glasnije od „ja“ Mislim da se ovo ne događa samo na putu do majčinstva. Događa nam se u odnosima mnogo češće nego što želimo da priznamo. Uđemo u ljubav kao dve osobe, a onda vremenom počnemo da govorimo jednim glasom.

• Naši planovi.

• Naša kuća.

• Naša budućnost.

• Naša deca.

• Naši prijatelji.

• Naš život.

I u tome nema ničeg lošeg. Bliskost upravo i jeste stvaranje nečega zajedničkog. Problem nastane kada toliko dugo gradimo nas da više ne znamo šta bi izabrala ja kada bih na trenutak iz tog „mi“ izašla. I baš zato danas mislim da je jedno od najvažnijih pitanja koje žena može sebi da postavi:

Da njega nema u ovoj priči, šta bih ja želela?

Ne da ga izbriše. Ne da prestane da ga voli. Nego samo da na trenutak čuje sebe bez njega. Da nema njegove želje, njegovog straha, njegovog mišljenja, njegove odluke, njegovih očekivanja, njegovog prisustva ili odsustva — da li ja želim da budem majka? I ako je odgovor da — šta za mene zapravo znači majčinstvo?

Koliko puta se borimo za sliku

Danas mislim da sam dugo imala vrlo jasnu sliku. Muškarac. Žena. Dete. Porodica. I kada jednom tu sliku nacrtamo u sebi, ne borimo se više samo za ono što osećamo, nego počnemo da se borimo i da stvarnost izgleda upravo onako kako smo je zamislile. Tu je čovek kojeg volim. Sa njim treba da imam dete. To dete treba da bude naše. Tako treba da izgleda moja porodica. Tako treba da izgleda moj život. I onda možda više ni ne primećujemo koliko smo se vezale za formu u kojoj želja treba da se ostvari. A život ponekad počne da ruši upravo formu. Ne nužno želju. I to je ogromna razlika.

Jer ako se raspadne odnos sa muškarcem sa kojim sam zamišljala dete, da li je nestala moja želja da budem majka? Ako trudnoća ne dođe putem kojim sam zamišljala, da li je nestalo majčinstvo? Ako moj život ne izgleda kao fotografija koju sam nekada napravila u svojoj glavi, da li to znači da sam izgubila život koji sam želela? Ili je moguće da sam izgubila samo jednu njegovu verziju? A onda mi je kroz glavu prošlo: pa ja mogu i da usvojim dete Sećam se jednog trenutka koji mi danas izgleda mnogo važniji nego što sam tada mogla da razumem. Posle svih pokušaja, čekanja, pitanja i tog ogromnog vezivanja za ideju da treba da dobijemo naše dete, kroz mene je prošla jedna sasvim jednostavna misao:

Pa ja mogu i da usvojim dete.

Danas tu misao ne posmatram kao odluku koju sam tada donela, niti kao jednostavnu alternativu medicinskom putu, jer usvajanje je poseban, ozbiljan i potpuno svoj put i nikada ga ne bih svodila na zamenu za trudnoću. Ali za mene je u tom trenutku ta misao značila nešto drugo. Prvi put se otvorio mali prostor između moje želje da budem majka i moje potrebe da majčinstvo mora da se dogodi na tačno određen način. Kao da sam prvi put sebi rekla:

Čekaj. Šta ja zapravo toliko želim?

Da rodim? Da naše dete bude biološki naše? Da dete poveže mene i ovog čoveka? Ili želim da budem majka? To nisu ista pitanja. I ne moramo odmah znati odgovore. Ali mislim da imamo pravo da ih postavimo.

Zašto je toliko strašno kada se slika promeni

Zato što često ne tugujemo samo za onim što se nije dogodilo. Tugujemo za čitavom budućnošću koju smo već živele u svojoj glavi. Već smo zamišljale stomak. Njegovu ruku na njemu.

• Porođaj.

• Prvi plač.

• Ime.

• Krevetac.

• Kako će izgledati.

• Na koga će ličiti.

• Nas troje.

• Porodične ručkove.

• Putovanja.

• Rođendane.

Možda još jedno dete. Godine koje dolaze. I kada se odnos poljulja ili se pokušaji ne završavaju onako kako smo se nadale, ne raspada se samo sadašnjost. Raspada se i ta zamišljena budućnost. Zato toliko boli. Ne gubimo samo ono što imamo. Gubimo i ono što smo mislile da ćemo imati. A za tim takođe mora da se tuguje.

Ponekad se najviše držimo baš onda kada osećamo da nešto odlazi

I tu dolazimo do kontrole. Jer kada osetimo da više ne možemo da kontrolišemo telo, trudnoću, rezultat, vreme ni budućnost, vrlo lako pokušamo da kontrolišemo ono što mislimo da još možemo.

Partnera.

Odnos.

Njegovo ponašanje.

Njegove odluke.

Njegovu blizinu.

Njegovu ljubav.

Pokušavamo da držimo.

A što se više plašimo, držimo jače. I danas imam mnogo više nežnosti prema toj ženi nego osude. Jer iza kontrole vrlo često nije želja za moći. Iza nje je strah. Ako ovo pustim, šta će ostati? Ako pustim njega, da li puštam i svoju porodicu? Ako prestanem da se borim za ovaj odnos, jesam li odustala od svega za šta sam se godinama borila? Ako odem, šta je onda bilo sve ovo? A možda ponekad puštanjem ne gubimo sebe. Možda tek tada prvi put možemo da vidimo gde smo se izgubile.

A šta ako je dete postalo obećanje da će nešto ostati zauvek?

Ovo je pitanje koje zahteva mnogo iskrenosti. Jer dete ponekad nesvesno postane simbol nečega što želimo da učinimo neraskidivim. Nas. Ako imamo dete, zauvek ćemo biti povezani. Neće moći potpuno da ode. Postojaće nešto naše što niko ne može da izbriše. I ne mislim da žene svesno ulaze u majčinstvo sa tom mišlju. Mnogo toga što nas vodi nikada ne izgovorimo ni sebi. Zato me danas mnogo manje zanima da ženi kažem šta „treba“ da oseća, a mnogo više da je pitam: Šta je dete u tvojoj unutrašnjoj priči trebalo da donese osim majčinstva? Sigurnost? Pripadanje? Porodicu koju nisi imala? Čoveka koji će ostati? Dokaz da si voljena? Osećaj da si konačno cela? Nastavak sebe? Nešto što je samo tvoje? Nijedan odgovor nije za osudu. Ali svaki odgovor može nešto da nam pokaže.

Majčinstvo ne treba da bude dokaz naše vrednosti

Postoji još jedna stvar koju bih volela da kažem svakoj ženi koja prolazi kroz ovaj put. Ti nisi manje žena zato što trudnoća još nije došla. Nisi neuspešna zato što telo nije uradilo ono što si od njega očekivala. Nisi manje vredna zato što nemaš dete. I nisi dužna da ostaneš u odnosu koji te više nema samo zato što se plašiš da odlaskom gubiš poslednju priliku za majčinstvo. Tvoja želja može biti ogromna. Možeš želeti dete celim bićem. Možeš učiniti sve što je do tebe. Možeš pokušati ponovo. I opet. Ali između svih tih pokušaja postoji žena čiji život takođe zaslužuje tvoju pažnju.

Ti.

Možda pravo pitanje nije „da li da odustanem?“

Jer mislim da smo previše navikle da sve postavljamo kao izbor između borbe i odustajanja. Ili se borim ili sam odustala. Ili ostajem ili sam sve bacila. Ili pokušavam ponovo ili sam slaba. A postoji i treći prostor. Prostor u kojem zastaneš i pitaš:

Za šta se ja zapravo borim?

Za dete? Za njega? Za nas? Za sliku porodice? Za dokaz da sve prethodno nije bilo uzalud? Za to da ne moram da priznam sebi da više ne želim isto? Za strah da neću imati novu priliku? I šta bih izabrala kada bih znala da nijedan odgovor ne znači da sam pogrešila? Tu počinje iskrenost.

Zato želim da budem uz žene na ovom putu

Što više govorim o svom iskustvu, sve jasnije vidim zašto sam ga toliko godina nosila u sebi i zašto ga sada izgovaram. Ne zato što imam recept.

Nemam. Ne zato što znam kako će se završiti nečija vantelesna oplodnja. Ne znam. Ne zato što mogu da kažem ženi da treba da ostane sa muškarcem sa kojim pokušava da dobije dete ili da treba da ode. To niko sa strane ne bi trebalo da odlučuje umesto nje. Želim da budem tu zbog onog dela koji se nalazi između svega toga. Kada zatvoriš vrata ordinacije. Kada ostaneš sama posle negativnog nalaza. Kada ti je dosta da budeš jaka. Kada se raduješ trudnoći svoje prijateljice, a posle plačeš u automobilu. Kada više ne znaš da li vodiš ljubav ili ispunjavaš raspored. Kada pogledaš čoveka pored sebe i prvi put pomisliš:

Da li mi još uvek želimo isto?

Kada shvatiš da se plašiš da ga izgubiš gotovo jednako koliko se plašiš da nećeš postati majka. Kada ti kroz glavu prođe neka potpuno drugačija mogućnost života i uplašiš se čak i da je izgovoriš. Kada ne znaš šta želiš. Baš tada mislim da ženi nije potreban još jedan čovek koji će joj reći šta treba da uradi. Potreban joj je prostor u kojem sme da kaže istinu. Čak i kada ta istina još nema oblik.

Živi dalje

Zato za mene ove dve reči sve manje znače „nastavi posle nečega“, a sve više:

Ne na

puštaj sebe dok pokušavaš da dobiješ ono što želiš.

Ne ostavljaj život za dan pozitivne bete. Ne ostavljaj sebe za dan kada postaneš majka. Ne vezuj svoju vrednost za jedan nalaz. Ne vezuj čitavu svoju budućnost za odluku jednog muškarca. I nemoj misliti da promena puta znači da je tvoja želja bila pogrešna. Ponekad se promeni samo put. Ponekad čovek. Ponekad odnos. Ponekad način na koji zamišljamo porodicu. Ponekad se promenimo mi. A život ne mora da izgleda onako kako smo ga nekada nacrtale da bi jednog dana, kada se okrenemo, shvatile da je ipak postao naš. Ja nisam znala kako će se moja priča završiti. Nisam znala ni koliko će me puta život posle toga naterati da ponovo postavim isto pitanje:

Bobana, a šta ti želiš?

Danas znam koliko je važno da žena to pitanje ne čuje tek kada više ne može. Zato bih volela da ga čuje sada. Pre sledećeg pokušaja. Pre sledeće odluke. Pre nego što još jednom kaže „mi“. Samo na trenutak zastani.

I pitaj sebe:

A šta JA želim?

Ne moraš još imati odgovor. Dovoljno je da si konačno počela da slušaš.