Ne moraš da znaš šta će nastati da bi sebi dozvolila da stvaraš
Postoji jedan deo nas koji je postojao mnogo pre nego što smo naučile da budemo odgovorne, sposobne, jake, organizovane žene, mnogo pre nego što smo naučile da planiramo dane, rešavamo probleme, vodimo računa o drugima, predviđamo šta sve može da se dogodi i pokušavamo da život držimo u svojim rukama.
Devojčica koja je umela da se igra
To je ona devojčica koja je umela da se igra.
Koja je uzimala bojice, flomastere i tempere bez pitanja da li zna da crta, birala crvenu samo zato što joj se tog trenutka sviđa crvena, stavljala plavu pored nje jer je želela baš plavu, mešala boje, umazala prste, prelazila preko linija i pravila nešto što na kraju nije ni ličilo na ono što je na početku zamislila.
I nije joj smetalo. Nije joj bilo potrebno da zna šta će nastati da bi počela. Nije joj bilo potrebno da bude dobra u tome da bi uživala. Nije joj bilo potrebno da joj neko kaže da je lepo da bi nastavila. Nije stvarala zbog rezultata. Stvarala je zato što je uživala dok stvara.
A onda smo odrasle
I naučile smo da budemo žene.
Naučile smo da završavamo, organizujemo, vodimo, brinemo, predviđamo, zarađujemo, gradimo, podižemo decu, čuvamo odnose, donosimo odluke i ustanemo čak i onda kada nam se ne ustaje. Naučile smo da imamo odgovor, da pronađemo rešenje, da budemo oslonac i da nastavimo dalje čak i onda kada život nije krenuo putem koji smo mu namenile.
I ne želim da se odreknemo nijednog dela te žene.
Volim njenu snagu.
Volim ženu koja zna.
Volim ženu koja može.
Volim ženu koja je prošla kroz život i naučila da se osloni na sebe.
Ali ne želim da njena snaga znači da zauvek mora da drži sve konce u svojim rukama.
Potreba koju sebi retko dozvoljavamo
Jer negde između svih naših „moram“, „treba“, „znam“, „rešiću“, „stići ću“, „mogu sama“ i „samo da završim još ovo“, ostala je jedna veoma jednostavna potreba koju odrasle žene sebi retko dozvoljavaju.
Da se igraju.
Bez razloga.
Bez koristi.
Bez rezultata koji treba pokazati.
Bez potrebe da budu dobre u tome.
Bez pitanja šta će od svega toga dobiti.
Samo zato što im je lepo.
I upravo tu za mene počinje GoldenLine.
Ne dolaziš da naučiš. Dolaziš da doživiš.
GoldenLine je nastao iz potrebe da napravim prostor u kojem žena ne dolazi da dobije još jedan zadatak, još jednu tehniku koju treba da savlada, još jedno znanje koje treba da ponese kući i još jednu stvar koju treba da uradi „kako treba“.
Dolazi da doživi.
Da pomiriše.
Da dodirne.
Da se pokrene.
Da udahne.
Da pogleda boje ispred sebe i ne pita se koja je prava, već koja je privlači.
Da uzme četkicu.
Da napravi prvi potez.
I da ne zna šta će biti drugi.
U svetu u kojem smo naučene da znamo šta želimo, gde idemo, koji je sledeći korak i kakav rezultat očekujemo, postoji ogromna sloboda u jednostavnoj rečenici:
„Ne znam šta će nastati.“
I da uprkos tome počneš.
To je GoldenLine experience.
Ne tražimo od tebe da prestaneš da budeš snažna žena.
Ne tražimo da ostaviš svoju sposobnost, iskustvo, odgovornost i sve ono što jesi ispred vrata. Naprotiv. Sve to ulazi sa tobom.
Samo pored te žene ponovo pravimo mesto i za onu drugu — onu koja ne mora u svakom trenutku da zna, onu koja sme da istraži, pogreši, predomisli se, promeni boju, napravi potez koji nije planirala i nastavi dalje.
Tu nema popravljanja. Tu nema moranja. To je samo — pusti se.
I zato baš svila
Svila je nežna.
Svila je senzualna.
Dodiruje kožu na poseban način.
Ali ono zbog čega je za mene postala srce GoldenLine-a jeste nešto sasvim drugo.
Svila ne trpi kontrolu.
I tu počinje ono najlepše.
Pred tobom je bela svila i možeš da imaš ideju. Možeš da izabereš boju, zamisliš liniju, odlučiš gde ćeš spustiti četkicu i napraviš svoj prvi potez.
A onda boja dotakne svilu.
I više nije sve samo tvoje.
Boja krene.
Razlije se.
Ode dalje nego što si planirala. Dotakne drugu boju. Granica koju si zamislila nestane, dve nijanse se susretnu i naprave treću, a tamo gde si mislila da će biti jedan oblik pojavi se nešto sasvim drugo.
Nije ispalo kako sam zamislila
I upravo u tom trenutku srećemo nešto što nam je toliko poznato iz života.
Nije ispalo kako sam zamislila.
Koliko smo puta izgovorile tu rečenicu?
Za odnos.
Za ljubav.
Za brak.
Za posao.
Za majčinstvo.
Za telo.
Za ljude.
Za život.
Imale smo sliku.
Imale smo plan.
Napravile smo prvi potez.
A onda je život, baš kao boja na svili, krenuo svojim putem.
I toliko energije trošimo pokušavajući da ga vratimo unutar linija koje smo mu nacrtale.
A svila ti pred očima pokazuje nešto drugo.
Od „Kako da popravim?“ do „Šta mogu da stvorim?“
Ne možeš vratiti boju u četkicu. Ali možeš da pogledaš gde je otišla. Možeš da joj priđeš. Možeš da dodaš novu. Možeš da napraviš novi potez upravo od mesta na kojem se dogodilo nešto što nisi planirala.
I tada više ne pitaš:
„Kako da ovo popravim?“
Pitaš:
„Šta mogu da stvorim odavde?“
Za mene je upravo tu dubina GoldenLine-a.
Ne u savršenoj slici. Ne u tome koliko lepo znaš da crtaš. Ne u tome da dobiješ ono što si zamislila. Nego u iskustvu da nešto može otići drugačije od tvog plana, a da ti i dalje ostaješ tu, prisutna, radoznala, sposobna da napraviš sledeći potez.
Trenutak kada počne igra
I onda se dogodi ono što obožavam da gledam. Ruka postane slobodnija. Potezi postanu hrabriji. Žena prestane da gleda šta radi ona pored nje. Prestane da traži potvrdu da je dobro. Prestane da pokušava da unapred vidi završenu maramu. Počne da se igra.
I odjednom čujem smeh.
„Jao, vidi šta sam uradila!“
I ne popravljamo.
Nastavljamo.
Miris koji ostaje uz trenutak
A onda je tu miris.
Postoje trenuci iz života koje smo zaboravile sve dok nas jedan miris nije vratio pravo u njih.
Miris nečijeg zagrljaja.
Kuće.
Leta.
Kože.
Mora.
Žene koju smo volele.
Detinjstva.
Nekog perioda za koji smo mislile da smo ga odavno zaboravile.
Ne moramo prvo da pronađemo reči. Osetimo.
Zato se ONE prirodno spojio sa GoldenLine-om.
Jer GoldenLine nije napravljen samo da ga gledaš.
Napravljen je da ga doživiš.
Kroz miris, dah, pokret, dodir, boju, svilu, muziku, razgovor, tišinu, smeh i svoje ruke.
Da nekoliko sati ne provedeš samo u glavi, analizirajući, objašnjavajući, procenjujući i tražeći značenje, nego u iskustvu onoga što se događa sada.
Ovaj miris.
Ova boja.
Ovaj potez.
Ovaj dodir svile.
Ovaj trenutak.
Ja sam ovde.
I na kraju pred tobom nije samo marama
Ovo je jedan od mojih omiljenih trenutaka GoldenLine-a. Kada se odmaknemo. Kada pogledamo sve svile. Počele smo od istog materijala. Imale smo iste boje pred sobom, bile smo u istom prostoru, slušale istu muziku, delile iste sate.
A ispred nas nema dve iste marame.
Jedna je puna snažnih poteza. Druga je nežna. Treća je eksplozija boje. Četvrta ima deo koji žena uopšte nije želela, a upravo je on postao ono što najviše voli.
I svaki put mi kroz glavu prođe ista misao:
Naravno da nema dve iste.
Jer nema dve iste žene.
Nema dva ista života.
Nema dva ista dodira.
Nema dve iste priče.
I zato svaka žena kući nosi nešto što niko drugi nema.
Svoju svilu.
Svoj trag.
Svoje ruke na njoj.
Svoje boje.
Svoje neplanirane poteze.
Svoju GoldenLine maramu.
Svila koja ide sa tobom
I onda je jednog dana stavi oko vrata. To je ono što me posebno dira. Jer svila koju si tog dana dodirivala rukama sada dodiruje tvoju kožu.
Nosiš je.
Ide sa tobom.
Na večeru.
Na putovanje.
Uz belu košulju.
Uz haljinu.
U neki novi grad.
U neki novi deo svog života.
I svaki put kada je dotakneš, ona u sebi nosi priču o danu kada nisi morala da znaš šta će nastati.
A nastalo je.
Tvoje.
Ne želim da se vratim unazad. Želim da povedem sve svoje delove sa sobom.
Kada kažem „vratiti se onoj devojčici“, ne govorim o tome da želim da budem ona koja sam bila.
Ne želim.
Želim ovu ženu.
Želim sve svoje godine.
Želim iskustvo.
Želim znanje.
Želim sve svoje padove i ustajanja, sve izbore, sve ono što sam izgubila i sve ono što sam izgradila, svaku verziju sebe koja me je dovela dovde.
Ali ne pristajem da odrastanje znači da više nema igre.
Ne pristajem da snaga znači samo kontrolu.
Ne pristajem da zrelost znači da moramo unapred znati svaki sledeći korak.
Ne pristajem da stvaranje mora imati svrhu da bismo mu dale vreme.
Želim obe.
Odraslu ženu koja zna da vodi svoj život i devojčicu koja ume da se začudi.
Ženu koja zna šta želi i onu koja ponekad sa osmehom kaže: „Nemam pojma, hajde da vidimo.“
Ženu koja ume da napravi plan i onu koja ume da ga pusti kada život ode drugim putem.
Ženu koja zna koliko može i onu koja ne mora stalno ništa da dokazuje.
Želim onu koja ume da drži.
I onu koja ume da pusti.
Jer obe su ja.
I obe su ti.
To je GoldenLine
Zato GoldenLine za mene nije samo radionica slikanja na svili.
Iskustvo u kojem ne dolaziš da postaneš neko drugi.
Dolaziš sa svim što već jesi.
Sa svojom snagom.
Sa svojim iskustvom.
Sa svojim životom.
Sa svim onim što znaš.
I na nekoliko sati sebi dozvoliš da uz sve to postoji još nešto.
Igra.
Radoznalost.
Miris.
Boja.
Dodir.
Pokret.
Smeh.
Sloboda da ne znaš. Sloboda da ne kontrolišeš svaki potez. Sloboda da ono što nije krenulo po planu ne nazoveš greškom, već mestom sa kojeg može da nastane nešto novo.
Ono što nosiš kući
Na kraju ćeš poneti svoju svilenu maramu. Ali GoldenLine se za mene ne završava kada sklonimo boje i kada se vrata zatvore. Nosiš ga sa sobom svaki put kada tu svilu staviš oko vrata. I volela bih da se tada setiš jedne jednostavne stvari.
Nisi morala da znaš kako će izgledati da bi počela.
Nisi morala da kontrolišeš svaki potez da bi na kraju nastalo nešto tvoje.
Nisi morala da popraviš svaku liniju koja je otišla drugim putem.
Samo si nastavila. I stvarala odatle gde si se našla. Kao i toliko puta u životu.
Povratak sebi kroz igru
Zato je za mene GoldenLine povratak sebi kroz igru. Ne vraća te u prošlost. Vraća igru u ženu koja si danas.
Onu koja zna.
Onu koja može.
Onu koja je toliko puta držala sve u svojim rukama.
I onu koja još uvek, kada pred nju staviš belu svilu i boje, ume da se nasmeje, uzme četkicu i kaže:
„Hajde da vidimo šta će nastati.“
Ne moraš da znaš kuda će boja otići. Ne moraš da znaš kako će izgledati poslednji potez dok praviš prvi.
Samo počni.
A onda pusti svilu da uradi ono što tako lepo ume.
Da te iznenadi. 💛
