Zašto stalno ulazimo u iste odnose
I kako da prekinemo taj obrazac
Mislimo da znamo šta hoćemo, a ipak se stalno nalazimo u istim odnosima
Većina nas danas kaže da zna šta hoće. Zrelu vezu. Prisutan odnos.
Stabilnost, jasnoću, mir. I to zaista mislimo. Ali onda, iznova i iznova, završimo u odnosima koji liče jedni na druge. Različiti ljudi, a isti osećaj. Isto čekanje. Ista tišina. Isto pitanje koje se, na kraju, uvek okrene ka nama:
Zašto mi se ovo stalno dešava?
Privlačimo slične muškarce – i počnemo da mislimo da je problem u nama
Privlačimo muškarce koji su emotivno nedostupni.
One koji „nisu sigurni“.One koji imaju priču, prošlost, rane.
One koji u jednom trenutku deluju blisko, a već u sledećem se povuku.
I svaki put se ponovi isti scenario. Telefon u ruci. Provera poruka.
Tišina koja traje malo duže nego što je prijatno.
I unutrašnji dijalog koji svi znamo:
– Da li sam bila previše?
– Da li sam trebala drugačije?
– Zašto se uvek meni ovo dešava?
I tako, polako, počnemo da sumnjamo u sebe.
Nismo bile slabe. Bile smo pune nade.
Nismo ulazile u te odnose bez svesti. Nismo želele površnost. Želele smo nešto stvarno.
Ali vrlo često smo birale potencijal umesto stvarnosti.
„Videćemo.“
„Sad mu nije vreme.“
„On je samo u fazi.“
I taj potencijal nas je držao.
Davale smo razumevanje. Strpljenje. Prostor. Ćutanje tamo gde nas je nešto žuljalo.
Učile smo da budemo „zrele“, što je često značilo da ignorišemo sopstvenu nelagodu.
Čekanje se prerušilo u ljubav
Negde usput smo se navikle na čekanje.
Na analiziranje poruka. Na traženje značenja u sitnicama. Na radovanje minimumu pažnje. I počele smo da verujemo da je ljubav nešto što se zaslužuje izdržljivošću. Ako dovoljno sačekaš – bićeš izabrana. Ako dovoljno razumeš – promeniće se. Ako se dovoljno prilagodiš – ostaće.
Ali istina je drugačija: ljubav nikada nije tražila da se smanjiš. To je tražila rana, ne ljubav.
Telo je znalo i pre nego što smo mi priznale
Postoje odnosi u kojima se stomak nikada ne opušta.
Dah ostaje kratak. Telo je stalno na oprezu. I mi to često nazivamo strašću. Hemijom. Dubinom. Ali to nije dubina.
To je nesigurnost. Ljubav u kojoj moraš stalno da paziš nije ljubav u kojoj možeš da ostaneš. Ako u odnosu nema mesta da se spustiš, onda se ne radi o bliskosti, nego o stalnom čekanju da se nešto desi.
Mislimo da znamo šta hoćemo, ali biramo iz poznatog mesta
Kažemo da hoćemo stabilnost, a biramo neizvesnost.
Kažemo da hoćemo prisutnost, a ulazimo u odnose u kojima je neko stalno na pola puta.
Zašto?
Zato što često ne biramo iz onoga što želimo, nego iz onoga što nam je poznato.
Ako je našem nervnom sistemu poznato čekanje, mir nam u početku deluje prazno.
Ako smo navikle na emocionalne uspone i padove, stabilnost nam deluje sumnjivo.
I tako mislimo da biramo, a zapravo ponavljamo.
Bekstvo ima mnogo lica
Nekada oni beže od nas. Nekada mi bežimo od njih.
I to je deo koji retko priznajemo sebi. Postoje odnosi u kojima patimo jer nas neko ne bira.
Ali postoje i oni u kojima, čim neko stvarno ostane, mi počnemo da se gušimo.
Odjednom nam je „previše“. Odjednom primećujemo sve mane. Odjednom nam treba prostor. Ne zato što druga osoba nije dobra, već zato što bliskost više ne može da se drži na distanci.
Neke od nas su same – ali nisu slobodne
Nisu svi strahovi od vezivanja vidljivi kroz komplikovane odnose.
Neke od nas su same.
Bez obaveza. Bez haosa. Bez pogrešnih izbora. Na papiru – slobodne.
Ali ispod te slobode često stoji isto pitanje: Da li uopšte znam kako izgleda ostati?
Ponekad je odsustvo odnosa najčistiji oblik straha od vezivanja.
Bolje je biti sama nego se ponovo otvoriti i rizikovati gubitak sebe.
I muškarci nose slične rane
Ovo nije priča o „njima“ i „nama“.Ovo je priča o ranama koje se prepoznaju.
Mnogi muškarci koje srećemo nisu hladni. Nisu bezosećajni.
Često su samo isto povređeni. Iza njihove distance stoje razočaranja, gubici, iskustva u kojima su dali, a nisu bili dočekani. Što su iskustva jača, rane postaju dublje, a odbrane čvršće. I kada se dve takve rane prepoznaju, veza izgleda kao sudbina. Razumevanje postoji. Privlačnost je jaka.
Ali sigurnost izostaje.
Dve rane mogu da se prepoznaju, ali ne i da se izleče
Tu nastaju odnosi sa istim ritmom: bliskost – distanca – povlačenje – povratak – umor.
Ne zato što nema emocije, nego zato što nema kapaciteta za ostajanje.
Što smo stariji i iskusniji, to smo oprezniji – ali i zahtevniji. Tražimo zrelu ljubav, ali ne znamo uvek kako izgleda kada je stvarna.
Prava sloboda nije u tome da možeš da odeš
Prava sloboda nije u tome da ne budeš vezana.
To je samo izbegavanje.
Prava sloboda je u tome da možeš da ostaneš, a da se ne izgubiš.
Da bliskost ne znači odricanje. Da odnos ne znači nestanak sebe.
Da ljubav ne traži samonapuštanje.
Ovde počinje stvarna promena
Promena ne dolazi kada pronađeš „pravog“. Dolazi kada se zapitaš:
– Iz kog mesta biram odnose?
– Šta se u meni aktivira kada neko ostane?
– Znam li kako izgleda ljubav u kojoj se ne skupljam?
Ova pitanja ne vode ka krivici. Vode ka razumevanju.
Ja volim – ali ostajem
Ja volim, ali ne po cenu sebe.
Ja volim, ali ne biram odnose koji hrane moju ranu. Ja volim, i biram prisutnost, čak i kada me plaši. To nije ideal. To je praksa. I iz tog mesta počinju drugačiji odnosi.
Za kraj…
Ako se u ovom tekstu prepoznaješ, to nije znak da sa tobom nešto nije u redu.
To je znak da je vreme da prestaneš da biraš iz rane i počneš da gradiš odnos u kojem možeš da ostaneš bez gubitka sebe.
„Živi dalje“ je individualni (1:1) proces u kojem učimo kako da telo postane dom, kako da se odnosi biraju iz prisutnosti, a ne iz čekanja, straha ili kontrole.
Ovo nije „popravka“. Ovo je povratak sebi.
Ako osećaš da je vreme za taj pomak, možeš zakazati besplatan uvodni poziv (11 minuta).
To je prostor da zajedno pogledamo:
– gde si sada
– šta ti je tema
– i da li je „Živi dalje“ pravi korak za tebe u ovom trenutku.
