Pršću jaja. I neka pršću.
Poslednjih dana mnogo se pričalo o jajima na oko 😂. O tome da li se prže ili peku. Da li pršte ili ne pršte, da li mogu i da pršću 😂😂 O jednom lapsusu, jednoj reči.
A ja sve vreme razmišljam o nečemu sasvim drugom.
Razmišljam koliko smo se lako uhvatili za jednu pogrešno izgovorenu reč, a koliko nam je teško da zastanemo pred sopstvenim životom i zapitamo se po kojim pravilima zapravo živimo.
Jer nije ovo priča o jajima.
Ovo je priča o nama, o tome koliko smo se navikli da komentarišemo tuđe živote, a koliko retko sednemo sa sobom. Koliko lako napišemo komentar ispod tuđe objave, a koliko teško napišemo jedno novo pravilo za svoj život. Koliko vremena provedemo procenjujući da li je neko nešto rekao pravilno, a koliko malo vremena provedemo pitajući se da li mi živimo ono što zaista osećamo.
Možda je upravo zato jedan lapsus izazvao toliko reakcija. Ne zato što je bio važan, nego zato što je svako u njemu video nešto svoje.
Neko je video grešku.
Neko je video razlog za osudu.
Neko je video šalu.
A neko je, nadam se, video poziv, poziv da zastane, da pogleda u sebe, da se zapita:
Šta u meni pršti dok ispred mene stoji drugi čovek?
Da li pršti potreba da budem u pravu? Da li pršti stari strah da greška znači da nisam dovoljno dobra? Da li pršti potreba da nekoga ispravim kako ne bih pogledala ono što treba da ispravim u sebi?
Jer sve više verujem da nas drugi ljudi ne uznemire slučajno. Oni samo dodirnu ono što je u nama već dugo čekalo da bude viđeno. I upravo zato ovo je mnogo veća priča od jednog gostovanja na Hype tv. Ovo je priča o svim pravilima koja smo nasledili, a nikada ih nismo doveli u pitanje.
Da moramo da budemo dobre.
Da moramo da budemo tihe.
Da moramo da budemo savršene.
Da nemamo pravo na grešku.
Da nemamo pravo da odemo.
Da nemamo pravo da se predomislimo.
Da nemamo pravo da počnemo ispočetka.
A ko je napisao ta pravila? Ko je odlučio da su baš ona istina? I zašto smo poverovali da moramo da ih živimo?
Možda je došlo vreme da napišemo nova.
Ne samo nova pravila. Nego i novi rečnik.
Rečnik u kojem “greška” više nije sramota.
U kojem “ne” nije sebičnost.
U kojem “odlazak” nije neuspeh.
U kojem “razvod” nije kraj života.
U kojem “ponovo voleti” nije izdaja prošlosti.
U kojem “biram sebe” nije egoizam.
U kojem “ne znam” nije slabost.
U kojem “pogrešila sam” nije razlog da zaćutimo.
I zato danas pišem svoje prvo novo pravilo.
Dajem sebi dozvolu da mi pršću jaja.
Da napravim lapsus.
Da pogrešim.
Da učim.
Da se smejem sebi.
Da živim.
Jer mnogo više verujem životu koji se usudi da bude stvaran nego savršenstvu koje postoji samo da bi zadovoljilo tuđa očekivanja.
A sada želim da čujem i tebe.
Koje pravilo danas brišeš?
Koje novo pišeš?
Jer verujem da se život ne menja onda kada promenimo partnera, posao ili adresu.
Život se menja onog dana kada promenimo pravila po kojima živimo.
❤️
Ako osećaš da je vreme da napišeš svoja pravila, da prepoznaš uverenja koja te godinama drže u poznatom i da konačno počneš da živiš iz svoje istine, a ne iz tuđih očekivanja, pozivam te da nam se pridružiš.
U mojoj zajednici ne tražimo savršenstvo, ne tražimo da budemo u pravu, učimo kako da budemo iskrene prema sebi.
Jer odatle počinje svaka promena.
Pršću jaja.
A neka, konačno, pršti i život. 🍳❤️
